Korupcija nije bolest Bosne i Hercegovine. Ona je posledica. Prava bolest je politika koja je javni interes zamenila partijskim.
Javni interes nije nestao preko noći. Nije ga ukinula nijedna odluka parlamenta, niti ga je zabranio bilo koji zakon. Nestajao je tiho, iz godine u godinu, sa svakim političkim kompromisom u kojem su građani gubili, a partije dobijale. Danas ga u Bosni i Hercegovini gotovo tražimo kao izgubljeni princip političkog delovanja.
Postoji jedno pitanje koje se u Bosni i Hercegovini gotovo nikada ne postavlja, iako bi odgovor na njega objasnio gotovo sve naše političke i ekonomske probleme.
Da li je ijedna ozbiljna politička odluka poslednjih godina doneta prvenstveno zbog građana i javnog interesa?
Teško je pronaći takav primer.
Godinama pogrešno dijagnostikujemo problem Bosne i Hercegovine. Govorimo o korupciji, partitokratiji, blokadama institucija, nacionalnim sukobima i komplikovanom ustavnom uređenju. Sve je to tačno. Ali sve su to posledice jednog mnogo dubljeg problema – gotovo potpunog nestanka javnog interesa iz politike.
Korupcija nije bolest Bosne i Hercegovine.
Korupcija je simptom.
Bolest je odsustvo javnog interesa.
Kada politika prestane da služi građanima, sasvim je logično da počne da služi sama sebi. Tada korupcija postaje prirodan način funkcionisanja sistema. Političko zapošljavanje postaje pravilo. Javna preduzeća postaju partijski plen. Budžeti prestaju da budu razvojni instrument i postaju sredstvo političke trgovine.
Odsustvo javnog interesa nije samo politički ili moralni problem. To je i najskuplja ekonomska greška koju jedna država može da napravi. Kada odluke više ne prate razvojne potrebe nego partijske prioritete, investicije odlaze na pogrešna mesta, tržište prestaje da nagrađuje znanje i produktivnost, javna preduzeća gube svoju svrhu, a budžeti služe raspodeli političkog uticaja. Zato odsustvo javnog interesa ne proizvodi samo korupciju. Ono proizvodi sporiji privredni rast, manje investicija, nižu produktivnost, odlazak radne snage i siromašnije društvo.
Pred svake izbore političke partije dožive političko prosvetljenje. Odjednom se sete građana, penzionera, radnika, mladih, privrede, zdravstva, obrazovanja, pravosuđa i evropskih integracija. Ne postoji oblast u kojoj ne obećaju preporod.
A onda izbori prođu.
Građani nestanu iz fokusa.
Ostanu funkcije.
Sve ono što je predstavljano kao pitanje od opšteg interesa preko noći postaje predmet političke trgovine. Ko će dobiti koje ministarstvo. Ko će upravljati kojim javnim preduzećem. Ko će kontrolisati koji budžet. Ko će postaviti kog direktora.
Nijedna politička partija neće u svom programu napisati da joj je cilj zapošljavanje stranačkih kadrova, kontrola javnih preduzeća ili raspodela javnog novca po partijskom ključu.
Ali upravo se po tome razlikuju programi od mandata.
Programi služe da se osvoje izbori.
Mandati da se osvoji država.
Dokaz za to ne treba tražiti u teoriji. Dovoljno je pogledati poslednjih nekoliko godina. Budžet institucija Bosne i Hercegovine više puta je postajao sredstvo političkog uslovljavanja. Evropski Plan rasta, umesto razvojne šanse vredne stotine miliona evra, pretvoren je u još jednu rundu političkog nadmudrivanja. Građani danas plaćaju višemilionske arbitražne presude, poput slučaja „Viaduct“, dok odgovornost izostaje. Željezara Zenica, nekada simbol industrijskog razvoja, danas je simbol odlaganja odluka i prebacivanja odgovornosti. Javna preduzeća širom zemlje sve češće služe kao rezervoari partijskog zapošljavanja nego kao kompanije koje stvaraju novu vrednost.
To nisu izdvojeni slučajevi.
To je obrazac.
Godinama se građanima nudi ista politička dilema: više ili manje Bosne i Hercegovine, više ili manje centralizacije, jedan, dva ili tri entiteta. Kao da će odgovor na to pitanje sam po sebi rešiti njihove svakodnevne probleme.
Ali šta vredi i jedan entitet, i dva, i tri, ako se u svakom od njih vlast ponaša po istom obrascu?
Da se Republika Srpska sutra osamostali ili da se formira treći entitet, građani bi s pravom očekivali bolji život. Ali zašto bi? Zašto bismo verovali da bi preko noći nestali partijsko zapošljavanje, zloupotreba javnog novca, politička kontrola institucija i odsustvo odgovornosti?
Problem nije samo u tome kako je Bosna i Hercegovina uređena.
Problem je u tome kako se njome upravlja.
Možda upravo zato političke elite toliko vole da raspravljaju o granicama, nadležnostima i ustavnim modelima. Dok građani raspravljaju o mapama, gotovo niko više ne pita kako se troši njihov novac, zašto mladi odlaze, zašto javna preduzeća propadaju i zašto za političke promašaje gotovo niko nikada ne odgovara.
Tri decenije slušamo ista obećanja: borbu protiv korupcije, evropski put, reformu javne uprave, razvoj privrede, profesionalna javna preduzeća i ostanak mladih.
Rezultat je poznat: administracija raste, odgovornost nestaje, mladi odlaze, partijski interes ostaje iznad javnog.
Najskuplja posledica takve politike nije čak ni korupcija.
Najskuplja posledica je izgubljeni razvoj.
Zemlja koja odluke donosi prema partijskim, a ne razvojnim prioritetima, ne gubi samo novac. Gubi vreme, investitore, radna mesta i poverenje. A vreme je jedini resurs koji nijedna država ne može da nadoknadi.
Ni međunarodna zajednica ne može izbeći svoj deo odgovornosti. Tri decenije pristaje na političke kompromise koji čuvaju privid stabilnosti, ali ne grade funkcionalnu državu. Stabilnost bez razvoja nije uspeh.
To je samo dugotrajna stagnacija.
Ako je javni interes zaista proteran iz politike, njegov povratak neće doneti nijedna ustavna reforma, nijedan novi entitet, nijedna promena granica, pa čak ni smena jedne vlasti drugom.
Vratiće se tek onda kada građani počnu da glasaju za rezultate, a ne za izgovore, i kada političke elite shvate da je vlast odgovornost, a ne vlasništvo.
Možda će i narednih godina političari nastaviti da raspravljaju o granicama, entitetima, nadležnostima i ustavnim promenama.
Ali nijedna od tih rasprava neće odgovoriti na pitanje zbog kojeg građani odlaze.
Ne odlazi se iz zemlje zbog broja entiteta.
Ne odlazi se zbog naziva institucija.
Ljudi odlaze kada izgube veru da će se državom ikada upravljati u njihovom interesu.
Zato pitanje svih pitanja nije kako je uređena Bosna i Hercegovina.
Nego u čijem interesu se njome upravlja.
