Ostala u sećanju scena iz filma Pas koji je voleo vozove, kada Rodoljub Rodni Aleksić (Bata Živojinović) kaže Miki (Svetlana Bojković), devojci koja je pobegla iz zatvora i sanja da ode u Pariz, da je osnovna filozofija u životu uzeti narodu pare.
Eto mi se ta scena vrti po glavi posebno u zadnje vreme kako osvane koji non paper. Gurneš narodu non paper da strahuje, komentariše, ispira usta i mozak, pa ne pita gde su šuške i koliki je dug. Vrlo jednostavno i očigledno.
Ofucala se i reč referendum, postala isprazna tlapnja o legitimnosti, ostao samo san o građanskoj državi, strah od unitarizacije se obesmislio, ujedinjenje levice izaziva smeh, pa daj sad nešto novo, a da zvuči visokomisaono i opasno.
Zamisli kad sa borom na čelu izgovoriš non paper! Šta je to što je napisano na papiru, a nije papir?! Još ako se na to doda da je u pitanju radnja nekih tajnih sila, ama deluje bolje i od čipovanja, sastava vakcina, HAARP-a i 5G mreže zajedno.
Sve razumljivo, osim jednog: kako se mogu primiti na to i oni koji znaju da se ozbiljne analize rade ne po tome šta ko preferira, već na osnovu ograničenja tih preferencija, odnosno želja i pozdrava?
Na to dodati faktor geopolitike i svih mogućih interesa. Izgleda da je nejasan i pojam geopolitike. Termin je prvi upotrebio krajem XIX veka Rudolf Kjellén, a popularizovao ga Robert Strausz-Hupé, diplomata, dok se nakon Drugog svetskog rata proširila na ceo svet. Analizira odnose, odnosno korelaciju geografije sa politikom, istorijom i društvenim naukama.
Želje su jedno i imaju milion opcija, a mogućnosti su ono što ograničava bilo koju našu želju. Ja bih da se podmladim – preferencija ili želja. Ograničenje je to što je to nemoguće po svim faktorima.
Dakle, preferencije su neobavezne, ograničenja to nisu. Može i jednostavniji primer: ja bih crvene cipele sa visokom petom. Preferencija. Ograničenja: koliko imam para, ima li mog broja, je li to baš to i kad ih nađem, itd.
Možemo i na svežije primere kao što je novi avion ili helikopter za vožda republikosrpskijanskog. Preferencija je jasna, a ograničenja gotovo da nema, jer ima poslušnike, većinu u parlamentu i budžet u svojim rukama.
Sad na ove visokoumne non papere. Previše bi prostora trebalo da analizaram svaki, ali ukratko samo. Preferencija je menjanje granica u regionu, posebno Bosne i Hercegovine, kao i uvek.
Ograničenja? Toliko ih je da treba makar dve strane da se nabroje, pa ću podsetiti samo na neka. Ne živimo više u bipolarnom svetu, odnosno u hladnoratovskoj podeli, koja je vladala do 1989., odnosno početka devedesetih prošlog veka. Znalo se šta je čija zona, ko se uz koga svrstava, plus nesvrstani, koji su se svrstavali po potrebi i trgovini nečim. Znao je to Broz, na primer, jako dobro.
Ovo je multipolaran svet, sada je više glavnih igrača, počevši od SAD, EU, Kine, Rusije, Indije, te zemalja koje se čine nama daleko, ali čije interese ni u kom slučaju ne možemo izostaviti, ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što igraju važnu ulogu u međunarodnim telima. Da podsetim, recimo, koliko zemalja je brzo priznalo Kosovo*, a kako su neke zemlje, za koje do tada gotovo da nismo čuli, imale svoju cenu da povuku priznanje. Pitati Dačića i kasu Srbije.
Svet ograničenja je merljiv, može se kvantificirati, dok preferencije nisu. Ograničenja su predvidiva, uzgred budi rečeno, i počivaju na materijalnoj realnosti, dijagnozi ograničenja (kvalitet pokazatelja je mnogo bitniji od njegovog kvaniteta, što je kod nas posebno vidljivo zbog jako loše statistike) i osoba u datoj situaciji [1]. Jer, data situacija je mnogo bolji indikator šta se može očekivati kao rezultat nego sam učesnik. Otud je bolje gledati u kakvoj situaciji se piskaraju ovi non paperi, jer će nam se odmah sve samo kazati, nego gledati učesnike u ovoj beskrajnoj igri žmurke.
Kontekst, sestre i braćo, kontekst. A kontekst je da para nema, vakcina nema, niko ni sa kim i svako sa svakim uz apsolutnu bezidejnost. Kako kod nas, tako i šire.
Tako i Narodna skupština Republike Srpske ide u raspravu, pazi sad, o Pokretanju inicijative za razgovor i dijalog između strana Republike Srpske i Federacije BiH, kao i tri konstitutivna naroda Srba, Hrvata i Bošnja kao mogućim rješenjima za BiH.
Sve u naslovu je već pogrešno. Nigde Ostalih, između ostalog. Dalje, kako se to vodi dijalog između entiteta i tri konstitutivna naroda? Da vidim i to. Između entiteta prvo, pa tri konstitutivna naroda? Paralelno ili redom? Ko određuje ko će koga predstavljati? Šta će Ostali? Gde su Sejdić i Finci? Naravno da onda ide uobičajeni sled polazeći, podsećajući, pozivajući, naglašavajući… Što je toliko puta viđeno da se i stomak prevrće polazeći, podsećajući, naglašavajući i pozivajući da povraćanje samo što nije krenulo.
Samoopredeljenje? Da mi je neko davao makar jedan euro svaki put proteklih decenija kad sam to čula ili pročitala, gledali biste me sada na nekom egzotičnom ostrvu u vili koja smrdi na skupoću. I pazi sad! Ovo moram u celosti: “U slučaju negiranja prava naroda na samoopredjeljenje koje je proklamovano Poveljom Ujedinjenih nacija i navedenim međunarodnim paktovima, te daljoj podršci aktivnostima koje vode razgradnji Dejtonskog sporazuma, Republika Srpska zadržava pravo da konačno odluči o svom budućem statusu.”
Pa, majko! Evo, prvo ću pitati kakvo to pravo zadržava ako ga nije ni imala, a onda pita li se iko još bilo šta, posebno što znamo ko su garanti Dejtonskog sporazuma, a ko potpisnici, te da je Dodik potpisao Godišnji nacionalni program, odnosno ANP? A para nema te nema, a tek ih onda ne bi bilo, jer nema pristupa finansijskim institucijama ‘nako, niti međunarodnim berzama, na kojima će neko basnoslovno zaraditi na kamatama i surovo po leđima naroda, koji bi, kao, da se otcepi ili odredi svoju sudbinu. Koja je već određena time što para nema, a dugovi rastu!
Da ne govorim ili da ne pitam kako mogu Dejton i samoopredeljenje zajedno. Ko im je ovo pisao, imao je na umu Đeknu i ono čuveno: “Piši, Milijana!” Njihova Milijana ne da je pisala, već šarala. Ali, sa onakvom kamatnom stopom na obveznice, a da požar ni izbliza nije ugašen, sa Republikom Srpskom kao zalogom (njen jedini perspektivan deo), samo piši, Milijana, da se javnost zamajava nebulozama.
Prozirnost ovog pisanija, vrlo nestručnog, ogleda se i u rečenici: “Naglašavajući da je izmijenjena dejtonska struktura BiHi to na štetu entiteta, posebno Republike Srpske, i konstitutivnih naroda, posebno Srba i Hrvata, Narodna skupština Republike Srpske poziva Federaciju BiH, kao stranu, i druga dva konstituivna naroda, Hrvate i Bošnjake, da povedu miran i dostojanstven dijalog o mogućim rješenjima za Bosnu i Hercegovinu.”
Sve što bih komentarisala, suvišno je, Recimo da su subjekti u rečenici Srbi i Hrvati, a objekat Bošnjaci, dok je povesti dijalog nešto što je prvo Miloradu Dodiku još uvek nejasan pojam. O monologu već jako mnogo zna.
I zadnja rečenica je jednako besmislena kao i čitav tekst: ”U slučaju ignorisanja stavova Narodne skupštine Republike Srpske, srpski konstitutivni narod zadržava pravo na samoopredijeljnje u skladu sa svim međunarodnim ugovorima.”
Opet pitanje šta kažu ostala dva konstitutivna naroda u Republici Srpskoj, onda dva mimo sprskog, a po Ustavu Republike Srpske? I kako nešto možeš zadržati ako to nešto nemaš? Valjda se zadržava samo ono što već imaš.
Da zaključim: niti će Republika Srpska zadržati ono što nema, niti će tog dijaloga biti, niti će se granice menjati, niti će ovaj papir uspeti da pokrije milijarde duga, sve veće siromaštvo i ugled sa predznakom minusa. Osnovna filozofija ovog papira je uzeti narodu pare, a ako može i od međunarodnih, te zatvoriti glasačima i uši, i usta, a posebno oči da ne vide da je doteralo cara do duvara.
Koji je to blam svetskih razmera da 25 godina nakon rata ova država još uvek prima humanitarnu pomoć u hrani, vakcinama, lekovima, medicinskoj opremi, parama. itd?! A bahati se! Hoće li biti kakav non paper o tome?!
Glava glavi, plećka harambaši, a fukara može i non papera.
—————————————————————————————————–
([1] Preporučujem čitanje radova Marka Papića, na primer, kojeg ćete naći u Americi, jer je iz Beograda otišao početkom devedesetih)
