Kad god me pitaju o kakvoj strategiji mile nam države, odmah se setim one improvizacije kad tip zakači suncobran pozadi u pantalone, pa ga brani od sunca, a ruke slobodne. Platno iznad glave, maše rukama, a pitanje je samo u šta je zadenuta drška, odnosno čime postiže ravnotežu.
Nekako se odmah i nesvesno stisnem na stolici sa osećanjem da nam je svima ta drška zakačena na isto mesto, a ti pokušaj i da stisneš (dršku) i pustiš vetar i olakšaš se u isto vreme.
Doduše, možda možeš urinirati po svemu i svakome ko se drzne da pripita o održivosti tog izuma. Jednak je osećaj i kada pričaju o nekim uspešnim privatizacijama, nakon kojih uspešno dugovi ostaju nama, a profit ko zna gde. Elem, uspešno smo privatizovali, ruke slobodne, ali vidi šta ćeš s drškom. Po koga uspešno, vidimo u narednim koracima organizovanjem tribina o socijalnoj nejednakosti, o odlasku, posebno mladih, iz zemlje i pitanjem zašto odlaze i oni situirani.
U jednom se svi slažu – i ekonomisti, i računovođe, i pravnici – da postoje dva vida nesolventnosti. Raspravljaće samo o terminologiji, ali ne i o suštini. „Komercijalna nesolventnost“ je kad dospeva neko plaćanje, a ti nemaš para da platiš. Poverilac u ovom slučaju ima pravo, uzimajući u obzir i visinu duga, da podnese zahtev da se proglasi bankrot dužnika.
Drugi vid je „tehnička nesolventnost“, ako su ukupne obaveze veće od imovine. Ne mora biti da se ova dva vida nesolventnosti i poklapaju. Naime, kompanija može imati značajnu imovinu, a da protok gotovinskog toka ukazuje na nesolventnost, odnosno nema para za obaveze. Dešava se i da su dugovi uveliko premašili vrednost imovine, ali firma nije proglašena nesolventnom samo zato što neke obaveze još nisu dospele na plaćanje.
Otud ono reprogramiranje dugova, da ne kažem obaveza prema budžetu. Često se zvanično i ne reprogramiraju. Država samo okrene glavu na drugu stranu zbog „viših interesa“.
Kome će dugovi na kraju balade o uspešnim privatizacijama? To je već jasno svima, pa i oko toga nema rasprave ni među ekonomistima, ni među računovođama, a bogami ni pravnicima: onome ko je mirno posmatrao uspeh tih privatizacija ili aplaudirao što, možeš misliti, radnici rade. Inače, to o radnicima je najbolje prodavana žvaka sve dok ne osvanu bez plate ili na listi onih na čekanju. Jedinstven izum u svetu: kategorija radnika na čekanju. Ni zaposlen, ni nezaposlen. Čeka.
Verovatno neku novu strategiju, po kojoj će drška ovoga što štiti od sunca, a može i od kiše, završiti na istom mestu. Što je, onda, čudo ako/kad se država, odnosno njen entitetski nivo, pojavi kao novi vlasnik bilo upisom „svojih“ deonica, bilo otkupom svega od vlasnika kojem je “uspešno“ prodala imovinu?!
Osnovna lekcija da teško da ima uspešne privatizacije bez vladavine prava utopi se u novu prodaju šarene laže na točkićima o tome kako nam vlast nesebičnim naporima spašava, gle čuda, opet radnike. Samo niko ne spominje da se ponovo ti dugovi raspoređuju po glavi stanovnika nekim novim nametima. Da ne kažem novom drškom koja će biti zadenuta…
Gde?! A ruke opet slobodne za nove strategije i poduhvate. Stanovništvo neka malo stisne dršku, jer bolja budućnost je tu, samo što nije. Malim akcionarima, tamo gde ih ima, ostaje da mlate lepezom, pod uslovom da je sami kupe. Imaju nešto, nemaju ništa. Odnosno, nominalno imaju akcije, od njih nemaju ništa, a nemaju ni odgovornosti, ni obaveza, ni upliva da utiču na tokove tog „uspeha“.
Pa, opet izbori i nova priča o reviziji privatizacije. ‘Ajde?!
Paralelno o investicijama, najvećem gradilištu u regionu, sto hiljada novozaposlenih. U pozadini Serdarov, Naftna industrija Republike Srpske, Aluminij Mostar, TG Birač, rudnici, elektroprivrede i sva javna i državna preduzeća sa dugom od 26 posto bruto domaćeg proizvoda (toliko i o samohvali o niskom javnom dugu procentualno izraženom u odnosu na vrednost bruto domaćeg proizvoda).
Ovo 26 posto je samo deo i to na kraju 2017. godine. Dug se povećava, plus preko 130 javnih i državnih preduzeća, koja ni ne podnose finansijske izveštaje.
Ove podatke bi valjalo objavljivati svaki ubogi dan dok ne dopru barem do onoga gde se nalazi drška ove zaštite od sunca i kiše sa nadom da će, onda, sila potiska učiniti svoje da se i mozak probudi i sagleda sve naše strategije, uspešne privatizacije, investicije, revizije, obećanja i trovačinu po glavi stanovnika.
