Kad čačkaš mečku pod plećku
Strah parališe. Takav danas vlada u celom svetu, ne samo kod nas. Na njemu se odlično profitira. Nažalost, profit ide samo manjini manjine, ako se to tako uopšte može reći. Nije to više onaj pozitivan strah, koji mobiliše energiju na konstruktivna rešenja, kao što je to bilo idejom stvaranja Evropske unije. Danas je i sama Evropska unija obolela od unutrašnjih strahova od ekstremne desnice, a ne samo onih vanjskih promenom svetske geopolitičke scene. Strah je postao dominantno osećanje.
Kod nas se obistinilo ono iz bivše zajedničke države „Neprijatelj nikada ne spava“. A ne spavamo mi nikada, mi smo ti neprijetelji sami sebi. Prvo nam je raspad Jugoslavije razarajuće uticao na samopouzdanje. Ni danas nismo sigurni i oprečna su mišljenja da li je vladavina Tita i SKJ samo zamrzla ili uspavala različite nacionalizme, ili smo ovakvi postali kad smo izgubili samopouzdanje i birali one koji će strahom vladati decenijama.
Tamo gde se vlada strahom ne postoji poverenje.
Smislili su nam stabilokratiju – samo neka ne puca, neka se plemena ne svađaju, a neka ih unutrašnje nezadovoljstvo, siromaštvo i poniženost razara koliko hoće. Koga to briga! Nemoj da nas boli glava, a vi se borite sa tim nekako – tako shvatam sve ove zahvate demokratizacije izvana i rešenja koja se najčešće pokažu još pogubnijim. Prelama se preko nas i ova nova geopolitička podela: i putinizacija, i trampizacija, i siđinpingizacija, i posustajanje Ervopske unije…
Gde su sada svi oni koji su globalizaciju videli kao amerikanizaciju planete ili da ćemo svi biti isti, granice će nestati i svi ćemo biti integrisani?! Eh, da nema povratne reakcije gubitnika! I da nije demokratija neslućeno devalvirala.
I tonemo. Širi se kao požar ekonomska neizvesnost, mada je u Evropi, recimo, još uvek ima moćnih privrednih oblasti. Za razliku od nas, malih i neodgovornih za vlastitu budućnost.
Užasavam se eksperimentisanja u politikama, koje odlučuju o sudbini ljudi. Kao da smo neki izolovani laboratorij, pa ako eksperiment propadne i sve pukne, nema veze. Videćemo nešto drugo. Neću da se vraćam onoj izlizanoj priči o Kardelju i kravi, prežvakana je toliko puta. Nažalost, dešava nam se stalno da nekom padne na pamet zarad malo slave da lupi neko rešenje od kojeg boli glava celo stanovništvo. Samo onog „genijalca“ koji je glupost progurao glava ni ne zasvrbi, a kamoli zaboli. Možda mu se pomešala sa stražnjicom, ko će ga znati.
Što je najgore, još je ubeđen da će to doći na svoje mesto i da je to samo malo buke, pa će proći i živećemo srećno do kraja života! Ili bar do sledećih izbora.
Još uvek ignorišu proteste u Sarajevu i Zenici. Misle proći će, odnosno izgubiće snagu i gotovo. Opasnost prošla. Ja se toliko nadam da će se dešavati svakog dana negde! I sve jače do tih izbora, za koje se mile i drage političke partije svih boja i dezena. Nadaju se da će ili kupiti, ili nabacati u javnu upravu toliko ljudi da će biti većina, jer će ona druga polovina odustati ne nalazeći nijedno novo lice za kojeg bi vredelo izaći na izbore.
Joj, kako je mnogima dobro došla presuda Dodiku! Gde ćeš bolji povod da širiš strah od sukoba i pokriješ time sva pitanja gde su pare, ko je šta maznuo, zašto ovolike cene, kada će reforme i na karti izbrisan evropski put… Plus što je sam čačkao mečku pod plećku, pa sada ju jao svima i od mečke i od plećke. A nije daleko dan kad će ta ista mečka zaigrati pred mnogim vratima.
