Ako Visoki predstavnik nametne izmene Izbornog zakona, onda je legitiman, je li tako? Pitaćemo Milorada Dodika i SNSD. Šta ga bole uvo, uostalom, rekao je da prihvata sve što se u Federaciji BiH dogovore glede i unatoč tog pitanja. Sledom logike, ako oni priznaju Schmidta, šta Republika Srpska ima s tim? Pogotovo ako neko iz SNSD-a osvane kao potpredsednik Federacije BiH. Dakle, legalan i legitiman za pola BiH, a u drugoj polovini jok. Osim za potpredsednika FBiH ako bude iz SNSD-a. Kad je moguće da HDZ ima svog u izvršnoj vlasti Republike Srpske, a nije parlamentarna stranka, zašto ne? Videti pod v.d. direktor Republičkog sekretarijata za raseljena lica i migracije u Vladi Republike Srpske. Sa legitimnošću i legalnošću ili bez njih.
No sve ćemo znati kad izađu i poredaju se ispred mikrofona. Ako bude kao izlazak svečano ubučenih pevača na Festivalu Sanremo s kraja pedesetih i tokom šezdesetih godina prošlog veka, to hoće da nam poruče da je postignut napredak (sic!), a ako izađu poredani kao da će da brane slobodan udarac, situacija je ozbiljna i istorijska.
Kakve veze ima što su izbori raspisani, a za čije kompletno finansiranje se pobrinuo isti ovaj Visoki predstavnik? I kakve veze ima što su počele i obuke za posmatrače? Na primer. U BiH ništa veze nema, osim kod tenedera i zapošljavanja u javnu upravu i javna preduzeća. Kakve veze, takva i država.
Zato pevam iz sveg glasa refren one pobedničke Festivala Sanremo 1958. godine „Nel blu diopinto di blu“ (U plavom obojeno plavim), kolokvijalno poznata kao Volare. Poplavesmo načisto od političkih uboja. Ali, neka se peva „Leteću i pevaću“, kako bi rekao refren pesme. Ima simbolike. Ova pesma je bila i predstavnica na Pesmi Evrovizije, no na samo takmičenju je izvedena kao prva i nisu je svi čuli, pa je ponovljena pred kraj kada je već započelo glasanje. Završila je na trećem mestu. I mi ćemo kao kandidati, ali nakon što Albanija i Severna Makedonija dobiju prolaz za otvaranje pregovora, jer ni nas u Evropskoj uniji ne čuju svi dok pevamo i letimo bespućima povijesne zbiljnosti od Daytona do EU. A moguće da nas upravo zbog toga ne čuju.
I dalje se ceni čovek bez ličnog identiteta. Samo utopljen u partijsko-nacionalni. Teši me samo da je priroda nacionalizma takva da on uvek ubija svog domaćina. Što bi George Orwell rekao: „Nacionalizam je glad za moći ublažena samozavaravanjem.“ Ne bi zato čudilo da u jednom momentu čujemo slične povike kao one u Argentini 2001. godine kada se uzvikivalo „Que se vayan todos!“ – Izbacite ih sve napolje! Uglas su uzvikivali na protestima ljudi zgađeni i umorni od sistema, koji ih je izneverio, prodao i izdao. Ne protiv jedne partije, već protiv svih partija kao politika protiv svih politika. U španskom je skovan izraz anti-politica, a vrlo brzo se prenelo po svetu. Nije baš idealno rešenje, jer se i u takvim pokretima traže neke nove vođe, koje će navodno okrenuti stvar naglavačke. To smo već videli u tzv. demokratskim promenama i rušenju nenarodnog režima i evo gde smo sad – daleko od demokratije sa vlašću koja je daleko od naroda.
A demokratija ima odgovor za frustrirane – ako vam se ne sviđaju ljudi na vlasti, glasajte za druge ljude. S tim da se kod nas postavlja pitanje koji su to drugi ako je ono što gledamo prošetalo od bivših kod onih do sadašnjih kod ovih. U zastoju smo. Politički saobraćaj između stranaka intenzivan, a opet je zastoj i potpuno zagušenje. Biće da je do vozača, a ne do volana, bilo da je vozač domaći ili inostrani.
Na žalost svih nas, nametnute izmene Izbornog zakona niti će nahraniti gladne, niti smanjiti nesigurnost i nepoverenje, niti zaustaviti kolonu odlazećih van granice. Naprotiv.
Zato volare, cantare jer ništa drugo ne preostaje, ali volare na izbore, a cantare jedno te isto: „Gde su naše pare, gde su naša prava?!“ Ne bi li se izlečila ova institucionalna skleroza, kako je nazvao Mancur Olson još 1982. godine. A kada se ona udruži sa našom demencijom da ne pamtimo dalje od jutros (osim onoga gde si bio 1992), onda nam je ovako kako je – nagrađujemo one koji su nas nagrdili.
