Demokratija nije imala cenu, pa smo napunili javnu upravu kojekakvima, a sve po ključu i mahom ljudima koji veze nemaju ni sa čim, niti šta čitaju. Sad sloboda nema cenu, kaže Milorad Dodik, pa će se Republika Srpska zadužiti na Londonskoj berzi ako Nemci uvedu sankcije. Zapravo, reče ovako:
“Ako vi uvedete sankcije neće niko od Nijemaca se vidjeti niti će moći razgovarata sa nama iz vlasti, ni sa jednim načelnikom opštine niti funkcionerom na nivou BiH iz vladajuće koalicije”, pa zatim „Udarićete na privredu – pa udarite! Pa šta? Nije svijet više samo jednostran. Pet godina nema aranžmana MMF-a zato što politički traže da mi centralizujemo još pet nekih oblasti. Mi kažemo nećemo, nemojte nam davati pare sa kamatama i još uslovljavati nas politički (…) Neka oni uslovljavaju politički, nema aranžmana. Kažem dobro, razumijemo i onda fino odemo i na Londonskoj berzi obezbijedimo neki novac.”
Ima još, kaže Dodik, berzi na svetu, nije to jedina berza:
“Možda malo skuplje, ali sloboda nikad nije jeftina.”
Prvo, ako se ovo zove sloboda, ja sam Marija Kalas! Drugo, da objasni koja i kakva centralizacija, ali ekonomski i pravnički, plus da objasni koja je adresa za pregovore i za Otvoreni Balkan, koji zdušno podržava?! Za sve ono što taj Otvoreni Balkan podrazumeva. Pa, čak i da može samo jedan deo države, to više nije Otvoreni Balkan. Pre bi se reklo Poluotvoreni Balkan ako ne uključuje svih (celih) šest zemalja, što podrazumeva i Kosovo, sa zvezdicom ili bez nje.
E, ima i ono ALI! Vlasnik telekomunikacija u Republici Srpskoj je Srbija, sa sve infrastrukturom. Ko je vlasnik onih obveznica sa Bečke berze koje dospevaju 2023., pa onih sa Londonske berze – ne znamo. Odnosno, nije javno dostupan podatak, ali se da naslutiti. Šta će biti ako Republika Srpska nema para da ih isplati? Nešto mislim da Elektroprivreda već putuje nekome u ruke, posebno što najavljuju i obveznice te Elektroprivrede.
I onda se osvrnemo i vidimo da je vlasnik najvažnijih stvari u Republici Srpskoj zapravo Srbija. Na primer. Što bi ratovali kad vlasnik mogu postati jednostavno kupovinom?
Eto, pogledajte Kinu, na primer, i njenu geoekonomiju u prvom planu. Što da ratuju kad su krediti tu, a vlasti ne pitaju za uslove, nego samo daj para. Reče li Dodik da će se okrenuti Rusiji i Kini za pare? Dok se osvrnu, od te slobode koju Dodik pominje – nema ništa. Nema je ni sa Londonskom ili Bečkom berzom i svim uslovima. Cena je prava sitnica.
Što bi onda čudila borba za nadležnosti, tzv. izvorni Dayton, zemlju i šume? Zemlju, doduše, neće domaći obrađivati, ali hoće neko izvana smeštati sve ono što u svojoj zemlji neće i nije uputno. Ono preostalo stanovnika seći će šumu i bogatiti se. Dok dlanom o dlan i sekirom o stablo, osvrneš se i vidiš ko ti je vlasnik. Čije ovce – toga i livada, odnosno dok je ovaca, biće lako uzeti i šume i livade.
Čemu rat? Jedan od razloga zašto Dodik stalno naglašava da rat ne dolazi u obzir. Naravno da to nije opcija – slažem se s njim i dodajem da će ionako pokupovati sve i nije im u interesu sukob.
Hrvatsku politiku ne zanima koje će biti vlasnik srpskih ovaca i imovine, jer imaju svoj atar u Bosni i Hercegovini na koji atakuju. Evo, Miroslav Škoro 15. decembra reče da Dodik bolje zastupa Hrvate od lidera HDZ-a Dragana Čovića. Predlažem da mu u to ime pošalje i božićnicu za posebno iskazano zalaganje. Neka bude u kešu, jer nismo sigurni šta poseduje u Hrvatskoj.
Bošnjačka politika? Pa, setimo se da je prašinu sa političkog lika Harisa Silajdžića obrisao Milorad Dodik u stalnim verbalnim razmenama vatre, a zatim je dobio novog partnera u liku Bakira Izetbegovića i praksa se nastavila. To ukratko. Sad se pišu pisma ambasadama, smetnuvši (namerno) s uma da su ambasadori samo eksponentni politika svojih zemalja, a da su im ovlaštenja koliko dodeljeni grantovi kojima raspolažu. A to je jako malo, uzgred budi rečeno.
Međunarodna zajednica d’uradi nešto! Nešto. Valjda sankcije ili neki novi Dayton. A šta ste uradili vi, pitam ja, osim prepucavanja i političke trgovine? Sa pravosuđem se toliko trgovalo da je degutantno i posmatračima, a kamoli onome ko pravdu traži. I sad bi neko pravo?
Naravno da treba poštovati odluke Ustavnog suda, samo to važi za sve, draga braćo i sestre. Među odlukama koje nije sproveo Parlament BiH je i ona iz 2013. godine kojom je zaključeno da Zakon o platama i drugim naknadama u sudskim i tužilačkim institucijama na nivou BiH nije u skladu s Ustavom.
Takođe, Ustavni sud BiH je na leto 2017. godine utvrdio da pojedine odredbe Zakona o Obaveštajno-bezbednosnoj agenciji BiH nisu u saglasnosti sa Ustavom BiH, te naložio Parlamentu BiH da odredbe izmeni, ali to nikada nije urađeno.
Parlament FBiH nije sproveo ni odluku iz 2012., kojom je utvrđeno da su neustavne pojedine odredbe Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo FBiH, kao ni odluku da su neke odluke Zakona o izvršnom postupku FBiH suprotne pravu na pravično suđenje koje garantuju Ustav BiH i međunarodne konvencije. Mnoge apelacije, takođe, nisu sprovedene, među kojima je i ona donesena još 2005. godine, kojom je utvrđeno kršenje prava na pravično suđenje, a nije je sprovela opština Široki Brijeg.
Samo dajem primere. Toliko o pravnoj državi i poštovanju Ustavnog suda, te onih fluskula o neustavnom delovanju ovih ili onih.
Međunarodni zabrinuti i šalju naizmenice svoje činovnike da, kao, razgovaraju i posreduju, a “sukobljene” strane se slikaju, naboranog čela i pozom kao da ih muči konstipacija. Dijareja, odnosno logoreja će nastupiti kad se spuste do ovaca… Pardon! Glasača. Uz konstanto nelegalno bogaćenje glavnih zvezda ovog cirkusa.
Slabljenje države ima vrlo ozbiljne implikacije u kontekstu globalnih trendova razvoja svetskih tržišta, slobodnog protoka trgovine, smanjenja carinskih i razmenskih barijera, međunarodnog kretanja kapitala i revolucionarnih promena u informacionoj tehnologiji. Država koja nije u stanju da odgovori na ove brze promene u sve konkurentnijem međunarodnom okruženju predstavlja veliki rizik za svoj suverenitet.
Krizu upravljanja obeležava neuspeh u jačanju vladavine prava, u promociji kulture tolerancije i u ostvarivanju potreba ljudi. Upravljanje u ovoj zemlji je povezano s rasprostranjenom korupcijom, zanemarivanjem pravila, teškom političkom trgovinom i političkim patronatom. Rezultat je loše upravljanje preostalim nacionalnim resursima, erozija institucija i procvat kulture netolerancije i viktimizacije.
A za sve je potrebna politička volja, kažu. Kažu – i namrštena čela odu sa govornice, kao da nisu oni ta “politička volja”. Ustvari, Bosni i Hercegovini su potrebni državnici, a ne politikanti i politički trgovci. Suviše dugo je građen kult vođa, kult ekskluzivnih predstavnika naroda, a pregovarano je s njima van institucija i tako se još više urušila država i poverenje u nju.
Kad blejiš i slepo slediš čobana, ne pitajući da li je je prodao livadu, pa te odvede na klanicu.
