Profilišu se postepeno kandidati i kandidatkinje, kao i koalicije, za predstojeće izbore u Srbiji. Izbori zvanično još nisu raspisani, ali kao datum održavanja parlamentarnih, predsedničkih, ali i izbora za grad Beograd spominje se 3. april.
Parlamentarni će, kako je to najavio predsednik Skupštine Srbije Ivica Dačić, biti raspisani 15. februara, a predsednički 3. marta.
Ono što vas sad sigurno zanima je kakve su šanse da dođe do promena na čelu Srbije i da Aleksandar Vučić izgubi izbore? Autor ovog teksta bi mirne duše mogao da napiše samo: „male“ ili „nikakve“ i da stavi tačku na ovaj tekst, ali vi ste nezasiti pa vas sad još zanima i zašto?
VELIKI BRAT SVE KONTROLIŠE
Podsetimo se malo aktuelnog sastava u Skupštini Srbije. Od 250 mesta, čak 180 pripada poslaničkoj grupi pod nazivom Aleksandar Vučić – za našu decu. Osim šest poslaničkih mesta koja pripadaju koaliciji Ujedinjena dolina – SDA Sandžaka, u kojoj se nalaze Bošnjaci iz Sandžaka, kao i Albanci sa juga Srbije (Preševo i Bujanovac), sva ostala mesta pripadaju koalicionim partnerima SNS-a (24 mesta SPS, a ostala penzionerima, Arkanovoj, odnosno stranci Dragana Markovića – Palme, vojvođanskim Mađarima…)
Setimo se da je cenzus za ulazak u parlament spušten na svega 3%, ali i da je dobar deo opozicije bojkotovao izbore zbog neregularnih uslova, što je doprinelo ovakvom jednoličnom izgledu parlamenta, mada je veliko pitanje koliko bi ta opozicija uopšte osvojila glasova. Ulazak u parlament, sa sniženim cenzusom možda i ne bi bio problem, ali svakako bi odnos snaga u parlamentu bio poražavajući, pa i ponižavajući. Za opoziciju, naravno.
I nije bilo nekog posebnog razloga za novo prevremeno raspisivanje izbora. Takav saziv parlamenta je najbolje oslikavao stanje u društvu, kao i na političkoj sceni. To je ujedno i bio najbolji mogući rezultat. Nema laži, nema prevare. Vučić nikad to neće priznati javno, ali ovo je ujedno bila i njegova noćna mora. Zato je neposredno pred izbore i doneo odluku da se cenzus smanji sa 5% na 3%. Ali i to je bio prevelik zalogaj za onaj deo opozicije koji se odlučio na nebojkot.
Potrebna mu je opozicija da makar daje privid pluralizma, demokratije, kao i privid dijaloga, jer vukovi su gladni krvi, pa ako nemaju na kome da utaže glad okreću se sami sebi. Zato je brže-bolje po formiranju parlamenta najavio da će novi izbori biti za dve godine. Taman mu ističe predsednički mandat, pa je to fina prilika za potvrdu premoći, uz nadu da neće rezultat biti baš isti. Zna Vučić slabosti opozicije. Preciznije bi bilo reći da zna slabosti političkih partija u Srbiji, jer je i sam takav bio dok su Srbijom vladale „demokrate“. Koliko god negodovali i tvrdili da izbori nisu fer, prihvatiće svaku bačenu kosku jer se od toga živi.
Vanparlamentarni život nije opcija, kako za SNS, tako i za one koji to nisu. Ili ako jeste, taj život je kratkotrajan.
Zato bojkota ove godine neće biti, iako se izborni uslovi nisu poboljšali. Ako su oni bili problem pre dve godine – problem su i danas. Ako onda nisu postojali uslovi za fer izbore, što je dovelo do bojkota, onda bi bojkot trebao biti odgovor i ove godine. Ali, u opoziciji će reći da je bojkot pre dve godine urodio plodom jer je na izbore izašlo manje od 50% glasača, kao i da oni ne bi ni na ove izbore izlazili ali da je to od njih tražio narod.
OPOZICIJA UVJERENA U DRUGI KRUG
Opoziciona koalicija koja se oformila ovom prilikom oko Dragana Đilasa, nekadašnjeg gradonačelnika Beograda, nekadašnjeg predsednika Demokratske stranke, a danas lidera Stranke slobode i pravde (SSP), priznaće da se gotovo ništa na bolje nije promenilo. Narod ih hoće i to ih je pokolebalo. Tvrde čak i da njihova istraživanja pokazuju da su Aleksandar Vučić i SNS izgubili glasače, kao i da zbog toga Aleksandar Vučić odugovlači sa odgovorom na pitanje da li će i na ovim izborima on biti predsednički kandidat.
Koalicija je svog kandidata isturila.
On se zove Zdravko Ponoš, general i nekadašnji načelnik Generalštaba Vojske Srbije, inače politički aktivan u Narodnoj stranci, članici te koalicije, koju vodi isto tako bivši istaknuti član Demokratske stranke Vuk Jeremić. Zanimljivo je da Ponoša kao kandidata nije istakla stranka čiji je član i čiji je potpredsednik, već je to učinio Dragan Đilas, a Jeremić je poslednji dao svoj amin i odlučio da podrži Ponoševu kandidaturu za predsednika. I to je ono što smatraju da im je potrebno za pobedu. Za drugi krug predsedničkih izbora, za početak. Uvereni su u to.
Sam Ponoš odiše optimizmom, pa je tako na prvom predstavljanju kao kandidat rekao:
„Prema Ustavu Srbije, predsednik treba da odražava državno jedinstvo, ali u Srbiji nažalost trenutno to nije tako. Čovek koji bi to trebalo da radi je razjedinio Srbiju, ali posle aprilskih izbora Srbija će biti normalna i uređena zemlja, a to znači da će to biti Srbija svesna sebe i svoje prošlosti, ali ne zagledana u prošlost nego okrenuta budućnosti“.
Naveo je i poštovanje Ustava Srbije, što u praksi znači i nepriznavanje Kosova koje stoji u famoznoj preambuli kao sastavni deo Srbije. A to i jeste politika te koalicije koja se u tim ključnim stavkama – odnos prema Kosovu, prema Republici Srpskoj, pa i genocidu, ne razlikuje nimalo u odnosu na stav vladajuće SNS, SPS, itd.
Opozicija će često čak prigovarati SNS-u da su spremni da prodaju Kosovo, a vladajući će uzvratiti pričama o tajkunima koji ih podržavaju, prozivajući glavnom tajkuna, Dragana Đilasa, optužujući ih da su agenti zapada, plaćenici, itd. I to je vrzino kolo u koje se opozicija da lako uvući.
MARINIKA TEPIĆ PROJEKT ZA PREMIJERKU
I žalosno je koliko se opozicija u Srbiji sapliće u pokušaj da dokaže svoj patriotizam, da izbegne etiketiranje da su agenti zapada. Iz te želje kao kandidat za predsednika se izrodio i Zdravko Ponoš, vojnik, general, jer neki drugi vojnici, generali, su ipak u zatvoru. Osuđeni za ratni zločin, pa i genocid. Jebi ga.
Ponoš, koji je rodom iz okolice Knina, nakon saznanja da će biti izbor opozicije kao kandidat za predsednika, napadan je zbog hrvatskog državljanstva koje poseduje. I umesto da ignoriše te napade, osećao je potrebu da se opravda zbog toga, pa je tako u intervjuu za list Nova rekao:
„Ja sam Srbin iz Krajine, rođen sam u Kninu. Proveo sam detinjstvo i odrastao u selu Golubić pored Knina. To je selo čiji nekadašnji meštani imaju državljanstvo Hrvatske. Za sve nas, nekoliko stotina hiljada Srba rođenih u Hrvatskoj, hrvatsko državljanstvo nije nešto što smo mi trebali da tražimo, već nešto što jednostavno imamo po svom rođenju“.
Zašto? Zato jer kad kaže da je iz Krajine, to znači da je iz Republike Srpske Krajine, da on Hrvatsku prihvata kao domovinu tek toliko što je tamo rođen i što je neko oduzeo pravo njemu i Srbima iz Hrvatske da se tako ne nazivaju, odnosno da budu Srbi iz RSK, koje je „branio“ onaj koji je osuđen i za genocid.
Sa druge strane, kao prvu na listi ove koalicije istakli su Mariniku Tepić, koja je projektovana za novu premijerku Srbije. Marinika Tepić je stekla brojne simpatije, pre svega u regionu, ukazujući da se u Srebrenici desio genocid, stekla je simpatije u Srbiji ukazujući na brojne zloupotrebe vlasti. Sve to je samo po sebi već dovoljno da bude prozivana, a činjenica da je žena u ovom surovom svetu nimalo ne olakšava odbranu. Naprotiv. Uz sav talog govana koji su spremni da prospu na političke protivnike, ovom prilikom se dodaje i mizogeni začin.
Na žalost, Marinikino okruženje ne uliva poverenje, ni u kom smislu. I samo je pitanje vremena kad će početi da se rastače i pokazuje svoje pravo lice. Egocentrični lideri sa velikim ambicijama teško da mogu dugo opstati zajedno, makar i u koaliciji koja pokušava naći najmanji zajednički nazivnik, odnosno imenitelj.
Autor ceni da bi to moglo da se desi brzo po ulasku u skupštinske klupe. A Marinika ili će prihvatiti tu igru, ili će izaći iz nje, što je donekle i najavila, na predstavljanju koalicije:
„Aleksandar Vučić i njegova stranka pripremili su se da i ove izbore pokradu, kao što čine od 2012. od kada nemamo slobodne izbore. Mi moramo da menjamo sistem i oporavimo državu u kojoj partija i bratija otima sve čega se dohvati. Naš odgovor je građanska hrabrost, pravda i osvojena“.
Uverena je u pobedu, a ono što je najavila je izlazak iz politike ako, nakon pobede, „u roku od šest meseci ne ispune prioritete iz njihovog Plana za dan posle“.
„Naš plan je usmeren na povratak pravde u Srbiju. To podrazumeva usvajanje nekoliko zakona – zakon o specijalnom atikorupcijskom tužiocu, po ugledu na rumunsku tužiteljku koja je dokazala korupciju na najvišem nivou i procesuirala više od hiljadu funkcionera, sa uspostavljenom posebnom tužilačkom policijom. Tu je i zakon o poreklu imovine, ali pravi zakon, a ne ovaj SNS-ov, koji je napravljen tako da se plati ekstra profit i zaboravi nelegalno stečena imovina“, rekla je Tepić.
Među zakone koje će usvojiti, ukoliko dođu na vlast, ona je istakla i lustracioni zakon.
„Taj zakon će sve koji su se ogrešili o etiku i ljudska prava dovesti u situaciju da ne mogu više da se kandiduju i donose odluke u naše ime. To je i apel od 50 intelektualaca tražio od takmaca u ovoj izbornoj trci. Mi smo to podržali i garantujem da će tako biti“, rekla je Tepić i dodala da postoje posebni planovi za razvoj obrazovanja, poljoprivrede, društva jednakih šansi, a da će uslov za to biti znanje, a ne članska karta.
RIO TINTO ODREĐUJE TOK IZBORA
I koliko god bili uvereni u pobedu na aprilskim izborima, istraživanja pokazuju suprotno. Jasno je da rezultati istraživanja zavise od toga ko ih naručuje i da im se ne može previše verovati. Ipak, rezultati koje je ovih dana predstavila agencija Faktor Plus kažu da bi Srpska napredna stranka, da se izbori održavaju u nedelju, osvojila 55,6 odsto glasova, koalicija Stranka slobode i pravde – Narodna stranka – Demokratska stranka – Pokret slobodnih građana 13,3 odsto, glasova, a Socijalistička partija Srbije 9,2 odsto.
Kakva su to istraživanja kojim raspolažu u opoziciji, a koja govore suprotno, ne znamo, ali je sigurno da su pokušali da se zakače i za aktuelne ekološke proteste, pre svega oko Rio Tinta i doline Jadra. Tu priču smo već ispričali, a ako se setimo naveli smo tada reči Zlatka Kokanovića koji je rekao da će, ako se Rio Tinto ne povuče i ne zabrani istraživanje litijuma, ta priča doći glave vlasti.
Svedoci smo da se vlast povlačila pred zahtevima meštana i aktivista jer je deo glasačke baze SNS-a počeo okretati leđa stranci i Vučiću. Da se oglušavalo o zahteve aktivista i meštana doline Jadra, to bi se i nastavilo, što bi onda zaista moglo dovesti u pitanje rezultate na predstojećim izborima.
Problem za njih može predstavljati činjenica da oni ne žele da prekinu sa protestima dok se ne usvoji zakon o zabrani istraživanja litijuma u Srbiji, dakle ne samo u dolini Jadra. Premijerka je nakon jednog od sastanaka sa meštanima doline Jadra i aktivistima rekla da to nije moguće u ovom sazivu parlamenta koji će biti aktivan do 15. februara kad se raspisuju izbori. Navodno je malo vremena za to. Aktivisti misle drugačije, a ako se zakon ne nađe u skupštinskoj proceduri najavljuju i ometanje izbornog procesa.
Povlačenje vlasti osokolilo ih je da im još malo uđu u dvorište u koje ni jedna druga politička opcija do sada nije mogla a ni znala kročiti. I ovo za opoziciju može biti zamajac, ali problem je što ti meštani doline Jadra ne žele da budu politički zloupotrebljeni, pogovoto što je priča sa Rio Tintom započela pre dolaska SNS-a na vlast. Za njih su zaista svi isti, kako god se zvali i čije god stranačke boje podržavali.
Na ovome će pre svih profitirati zeleno profilisane političke partije, ali opet ne dovoljno da se ugrozi vlast SNS-a, čak i ako se udruže sa ostatkom opozicije.
Nada donekle ostaje u Beogradu, ali rekao bih da je i ona dobrim delom ugašena odlukom da kandidat te opozicije za gradonačelnika bude Vladeta Janković, čovek u devetoj deceniji života, jedan od osnivača Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice. Na stranu godine, one ne bi smele biti smetnja. Pogledajmo samo Berni Sandersa i njegove stavove, ali Janković je daleko od tih stavova i daleko je bliži stavovima Dobrice Ćosića koji bi bio idealan kandidat za ovakvu koaliciju – samo je malo previše mrtav.
Janković će, sa druge strane, imati Aleksandra Šapića, nekadašnjeg vaterpolistu, aktuelnog načelnika najmnogoljudnije i najbogatije opštine u Srbiji – Novog Beograda. Njegovi apetiti rastu od izbora do izbora i ne dozvoljava ničemu, čak ni sopstvenim obećanjima, da nikad neće sarađivati sa SNS-om, da mu stanu na put ka tom cilju, a ovoga puta to je gradonačelnička funkcija.
Zeleno–leva koalicija će svog kandidata imati u Dobrici Veselinoviću iz Inicijative Ne davimo Beograd. Oni su nadenuli nadimak toj koliciji Moramo, po uzoru na blisku koaliciju u Hrvatskoj Možemo, koja je nakon višegodišnje borbe na ulici došla do pozicije najjače političke opcije u Zagrebu, što veruju da može da se ponovi i u Beogradu. Možda, ali ne ovaj put i ne na ovim izborima.
Jesu osokoljeni ekološkim protestima, ali ovi protesti i najveći deo demonstranata na ulici je iz populističkih razloga, a njima leve ideje nisu nimalo bliske. Naprotiv, to im sve smrdi na komunizam, na Jugoslaviju, na Tita. I nemaju oni problema, kao ni većina, sa činjenicom da je zemlja pre svega otrovana leševima koji se nalaze pod njom, a o kojima se ne priča.
I onespokojava ta nebriga. Onespokojava i truje um, a otrovani um teško može sagledati da su pokretači genocida u Srebrenici i Rio Tinta iste političke snage kojima ljudski životi ne znače ništa. Nekad su te snage pljačkale tuđe domove, a danas su prinuđene na finalnu borbu u kojoj neće morati više ni ruke da prljaju. To će za njih učiniti sami ljudi, kao što su to činili po dolini Jadra gde su ljudi sami svoje kuće praznili, otkidali crepove sa krovova, kidali vrata…
Dakle, ako neku promenu bude mogli očekivati, ona neće doći na izborima. Doći će sa ulice. A vlast kao vlast moraće se braniti, a u toj odbrani sve je dozvoljeno. To smo već videli ona četiri dana ispred Skupštine Srbije o čemu smo pisali.
A u ovakvoj Srbiji i destrukcija je iskorak. Možda konačno isplivaju svi leševi koji su nastali na politici koja se temelji na Memorandumu SANU. U suprotnom, umiranje će biti sporo ali sigurno i nikakvi izbori tu ne mogu više da donesu promenu.
