U fokus javnosti dospjela je u novembru kada je u Beogradu jajima gađala mural posvećen ratnom zločincu Ratku Mladiću. Uradiviši to 9. novembra, na Dan borbe protiv fašizma, Aida Ćorović poslala je poruku u ime svih žrtava Srebrenice. Na desničarski gnjev nije morala dugo čekati – prijetnje i uvrede, a potom i napadi, zasuli su je u danima koji su slijedili.
Aida Ćorović, rodom iz Novog Pazara, postala je mirovna aktivistkinja početkom devedesetih, a bila je angažovana u Beogradskom krugu, Centru za antiratnu akciju i organizaciji Žene u crnom. U Novom Pazaru osnovala je i vodila nevladinu organizaciu Urban in, koja je predstavljala jednu od rijetkih organizacija građanskog otpora u tom gradu. Ćorovićeva se godinama bori protiv nacionalizma i fašizacije Srbije i regiona, kao i za prava žena (članica je Ženske platforme za razvoj Srbije, bila je članica Ženske parlamentarne mreže u Skupštini Srbije), a dobitnica je nekoliko priznanja, među kojima je i nagrada Osvajanje slobode, koju dodjeljuje Fond Maja Maršićević Tasić.
Na vanrednim parlamentarnim izborima 2014. nastupila je na listi Demokratske stranke, kao nestranačka ličnost, nakon čega je bila narodna poslanica u Skupštini Srbije.
Nove generacije mladih nacionalista i fašista, odgajane pod političkim pokroviteljstvom Aleksandra Vučića, prepoznale su Aidu kao „opasnost“ po sistem te joj svakodnevno upućuju prijetnje, a od slučaja s Mladićevim muralom Aida je izložena i napadima. Posljednji od njih dogodio se prije nekoliko dana, kada ju je jedan od huligana koji čuvaju mural Ratka Mladića polio koka-kolom, upućujući joj najgore uvrede.
Aida Ćorović kaže da je poražavajuće koliko su mladi otrovani nacionalizmom i šovinizmom, da su oni čak i u redovima onih koji se navodno bore za demokratske vrijednosti, kao što je ekološki pokret u Srbiji.
Kako objasniti najnoviji rastući trend veličanja ratnih zločinaca toliko godina nakon rata? Da li su predstojeći izbori presudni, ili to ima veze i s nekim drugim faktorima?
ĆOROVIĆ: Mislim da se sada zatvara jedan dijalektički krug. Socijalisti i radikali su na vlasti u Srbiji, isto kao pre trideset godina i oni ponavljaju onu istu matricu koju su konstruisali devedesetih – razaranje zemlje, uklanjanje nepodobnih i pljačka svega što se opljačkati može. Jedina je razlika u tome što je 90-tih Srbija, tačnije njene političke elite, vojska, policija, ali i paravojne i parapolicijske snage, orkestrirane službama bezbednosti, zlo činila u okruženju, a sada se to radi sopstvenom narodu i sopstvenoj zemlji.
Nažalost, procesi nacionalnog sazrevanja, na ovim prostorima nisu nikada završeni do kraja i balkanski narodi nisu, de facto, prošli kroz zaokruživanje tih istorijskih faza kao većina evropskih naroda. Viševekovna potčinjenost velikim silama (s jedne strane Osmansko carstvo, a s druge Austro-Ugarska), učinili su da narodi na Balkanu za posledicu imaju ozbiljne komplekse niže vrednosti, koje kompenzuju siledžijstvom prema sebi samima. Nakon svega kroz šta smo prošli u poslednje tri decenije, zapravo, nije ni začuđujuće niti neočekivano sve ovo što nam se desilo. Nacionalizam je stari, dobri, oprobani mehanizam otkako je sveta i veka i „u boljim kućama“ prolazi bez problema, a nezrelim, infantilnim i hronično uplašenim narodima je najlakše upravljati kad im bacite tu paklenu kosku da se oko nje ujedaju i međusobno glođu.
A zapravo, nacionalizam je bio moćna i opasna igračka kako da ljude lako zavadite i da im skrenete pažnju s onoga što je bila suština rata – pljačka zajedničke imovine. Trebalo je dekonstruisati Jugoslaviju i opljačkati ono što je zajednička zemlja uspela da izgradi za pedesetak godina. Očito je da je te imovine bilo podosta kada se ona još uvek pljačka, evo već punih 30 godina.
Kako se zatvarao taj krug koji spominjete?
ĆOROVIĆ: Bilo je sasvim očekivano da garnitura koja je i dovela do raspada Jugoslavije – socijalisti i radikali – sada kada je opet na vlasti ponovi isti i njima jedino poznati modus operandi. U prvih nekoliko godina vlasti Srpske napredne stranke to baš i nije bilo toliko vidljivo, delovalo je da su se bivši radikali promenili, da su prošli kroz neku vrstu katarze i da su sposobni da vode umereno desničarsku, ali domaćinsku politiku. Te prve godine su, u spoljnopoličkom smislu, obeležene eksplicitnom saradnjom sa EU, nastavljeni su procesi pridruživanja Uniji i skoro bez odstupanja je nastavljeno sa politikom koju je do tada utrla Demokratska stranka. Sledeći primer DS, naprednjaci se nisu odrekli saradnje sa Rusijom i Kinom, kao i sa USA, koja je, makar deklarativno, bila ključni partner. Međutim, onog trenutka kada je Aleksandar Vučić u potpunosti preuzeo vlast, on više nije mogao ili nije želeo da kontroliše da je uvek zapravo i bio i ostao potrčko Vojislava Šešelja, i da su oni samo nastavili da rade ono što je 90-tih započeto i urađeno. I kada sada pogledamo trenutnu strukturu ljudi na vlasti u Srbiji, to je praktično ista ona ekipa koja je bila i 90-tih na vlasti, koja je kreirala, podstrekivala, finansirala i promovisala rat u bivšoj Jugoslaviji. Među njima samo nema Slobodana Miloševića, ali Šešelj je i dalje tu, doduše malo u drugom planu, ali su zato njihovi politički sinovi Aleksandar Vučić i Ivica Dačić ključni igrači trenutne srpske vlast, svakako, uz vidnu Vučićevu dominaciju.
Takođe ne treba zaboraviti još jedan značajan faktor, a to je ono što se kolokvijalno zove dubokom državom. To su policijske i vojne bezbednosne službe i „miraz“ iz devedesetih. Ne treba da se zavaravmo da u tim strukturama još ima onih koji su bili aktivni učesici najvećih zala u ratnim dejstvima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, u tim strukturama su ključni ljudi danas njihovi sinovi – što oni stvarni, što oni politički. Mislim da bi bilo previše naivno verovati da će ljudi koji su otpočeli, kreirali, finansirali i vodili ratove devedesetih dopustiti da se sazna kakva su zlodela radili, oni ne žele da budu kažnjeni, niti žele da im se oduzme ono što su u ratu popljačkali. Ubistvo Zorana Đinđića je bio vrlo jasan signal kako će završiti svak onaj ko se drzne da dalje kopa po tom mulju. Đinđićev pokušaj da otpočne bolne, ali neminovne procese suočavanja s prošlošću, prekinut je na najbrutalniji način, nad njim je izvršena javna egzekucija, a svakom potonjem političaru koji i pomisli da bi mogao da nastavi sa kopanjem po ratnim zločinima dat je signal da se to neće tolerisati.
I sada, 30 godina nakon početka ratova u bivšoj zajedničkoj domovini, Srbija ima potpuni povratak na stanje 90-tih. Ako bih mogla da banalizujem do kraja, rekla bih – „tim koji pobeđuje ne treba menjati“. Tačno je da se tim donekle promenio, ali mehanizmi i alatke koji su korišteni devedesetih godina, pristup ka razaranju zamlje, ka pljački i čišćenju neistomišljenika, koriste se i sada. Građanima i građankama Srbije, kao što rekoh, opet se baca prašina u oči, serviraju se nacionalizam i šovinizam, da glođu tu kosku i zaborave koliko su siromašni i gladni. A zapravo je strašno da ti ljudi, dok glođu tu kosku, ne vide koliko su oni koji im tu kosku stalno bacaju – postali enormno bogati. Poražavajuće je da i dalje većina građana pada na tu vrstu propagande i ispiranja mozga i zapanjujuće je da ništa iz devedesetih nismo naučili.
Rekli ste da su elite shvatile da ne treba mijenjati tim koji dobija. Kada pogledamo situaciju u RS gdje Milorad Dodik najduže vlada na različitim funkcijama, a svjedoci smo da je u nekom periodu bio protiv Karadžića i Miloševića, da li se u njegovom slučaju može reći da je postupak bio obrnut – on je promijenio dres jer je shvatio koji tim dobija?
ĆOROVIĆ: Dodik je klasični primer političkog oportuniste. On je lagao tada, a laže i sada. On spada u onu vrstu ljudi, politačara pre svega, koji nemaju nikakvu ideologiju, nemaju ni o čemu dosledan i čvrst stav, on će reći ili uraditi sve samo da zadrži vlast i benefite koja vlast donosi, makar u trenutnim konstelacijama na Balkanu.
Dakle, u vreme kada je trebalo da se napravi otklon od rata devedesetih i svega onog što je rađeno tokom stvaranja RS, Milorad Dodik je procenio da je taj otklon od zločinaca i zločina bila dobra taktika da dođe na vlast, da bude blizak međunarodnim izvorima, međunarodnim uticajima i novcu, pre svega. Za 20-tak godina koliko je na vlasti, Dodik je postao ozbiljan tajkun i, praktično, većinski vlasnik Republike Srpske. On je tipičan politički kameleon koji nema obraza, nema ideologiju, ni političko utemeljenje. Ja verujem da on autentično i nije zadrigli nacionalista, ali to za mene nije utešno. On nacionalizam zloupotrebljava i koristi onako kako mu treba i kada mu treba. Jedina doslednost koju on pokazuje je sticanje političke moći koja rezultira ogromnom finansijskom dobiti. Sa vlastima u Srbije je blizak iz prostog razloga jer iz Srbije crpi legitimitet i opravdanje da RS uopšte postoji, te je Dodikovo ponašanje reflesija političkih dešavanja u Beogradu. Za vreme vladavine Demokratske stranke, i Dodikovo ponašanje u RS je bilo nešto umivenije i manje nacionalističko i osiono. Onog trenutka kada je i u samom Beogradu došlo do eskalacije nacionalzma, populizma, ali i ohlokratije, kameleon Dodik je usvojio iste te principe. Dakle, više je nego jasno da je vlastima u Srbiji u interesu da destabilizuju Bosnu i Hercegovinu i da defokusiraju pažnju građana Srbije sa konačnog i formalnog otcepljenja Kosova. Ne treba izgubiti iz vida da je i u Srbiji, ali i u RS, a neću izostaviti ni Federaciju, jedan od ključnih motiva za ovako konstantno nacionalističku atmosferu, stalno i snažno defokusiranje pažne sa enormnog bogaćenja svih regionalnih političara. Svaki od njih pojedinačno, pa i Dodik, se trudi da sačuva svoje enormno bogatstvo, te se zato ovoliko i upinju i ne odustaju od namere da i dalje budu važni politički faktori i da tako očuvaju svoje imperije.
Kako tumačite raspoloženje i stav većine građana koji to prihvataju?
ĆOROVIĆ: Mislim da je veliki problem što je prostor cele bivše Jugoslavije izgubio svoj najbolji i najvitalniji deo tokom ovih godina. Mi u talasima stalno imamo odliv najkvalitetnijih kadrova, najkvalitetnijih mladih, mislećih ljudi. Dakle, gubimo ono što možemo da zovemo intelektualnom elitom i ljudima koji mogu da budu zamajac u društvu. Nama društva brzometno stare, ostaju uglavnom penzioneri, ali i ljudi koji su nižeg obrazovnog statusa, koji po svetu ne mogu da nađu kvalitetnije poslove, ostaju siromašni, potplaćeni radnici, ili oni koji se isključivo zapošljavju po partijskom ključu, dakle, u našim zemljama, uglavnom, ostaju ljudi kojima je lako manipulisati. Dolaze mlade, nove generacije koje su potpuno amorfna masa koja lako može da se mesi. I nije ni čudo da istraživanja pokazuju da su nam mladi najzadrtiji deo građanstva. Mi među penzionerima još uvek imamo onih koji se sećaju i bivše Jugoslavije i imaju neku vezanost za to vreme i taj vrednosni sistem, dok su nam mladi odreda klerofašisti, bukvalno su masa koju lako možeš da oblikuješ pre svega za nacionalističke i klerikalne svrhe. I nažalost, tome su jako mnogo doprinele društvene mreže, koliko god iz njih možemo da učimo dobre stvari, nekako mi se čini da je uvek lakše „prodati“ gluposti i nešto što ide na niske ljudske pobude, što je ljudima očigledno važno – da pripadaju nekom stadu, neke velike reči koje zapravo ništa ne znače – te patriotizam, te rodoljublje, a iza toga zapravo nema ničega. Ne smemo da zanemarimo da su desničari na vlasti u svim ovim postjugoslovenskim društvima dobro organizovani. Shvatili su da je jako važno raditi s mladima i sa ženama, oni su im ključne ciljne grupe indoktrinacije. Nakon mog i Jeleninog (Jaćimović) privođenja u novembru, videlo se da je srpska policija širom otvorila vrata desničarskim grupama i pojedincima.
Čujem da sada te momke obučavaju u posebnim kampovima i da ih obučavaju ljudi iz redova zvanične policije. Tu postoji i jedna čvrsta hijerarhija gde se neki vođa sluša i gde je bitan. To sve nije imanentno delovima društva koje, uslovno, pripaduju levo orijentisanim ljudima, čvrste hijerarhije nisu uobičajene među obrazovanim ljudima, itd. Ljudi među koje i sebe ubrajam, često nisu potaknuti da budu delovi grupa, izbegavaju da se okupljaju oko političkih stranaka, dok s druge strane imamo jednu drugačiju vrstu okupljanja i formiranja, upravo među ljudima sa margina, siromašnim i slabo obrazovanim. Ti ljudi će lako da priđu nečemu što je organizovana grupa i u čemu mogu da dobiju potvrdu kolektivnog identiteta, u zamenu za lični, koji im nedostaje.
Najjače organizovane grupe i „sigurni glasovi“ partija na vlasti stvoreni su partijskim zapošljavanjem?
ĆOROVIĆ: S obzirom da smo postali enormno siromašni, jako veliki broj ljudi je postao i ekonomski ranjiv. I onda je očekivano da „prodaju veru za večeru“, da bi imali da prehrane svoju decu, da zaposle ženu. Ja u svom okruženju mogu da vidim mnogo ljudi koji neće da se konfrontiraju s vlastima zato što čuvaju posao i na neki način su pristali da budu deo vladajuće garniture zato što ih je ta stranka zaposlila. I to automatski tupi oštricu pobune, pogotovo u institucijama. Kada govorimo o protestu ili bilo kakvom otporu građana – to je u institucijama sada skoro nemoguće. Tu su uglavnom politički apartčici, članovi stranaka dobijaju posao, to su uglavnom nekvalitetni kadrovi, ljudi koji imaju kupljene diplome, neznalice su i mediokriteti, ali su zahvaljujući partijskim knjižicama dobili posao. Ovakav vid stranačkog organizovanja jako podseća na organizovanje i hijerarhiju kriminalnih grupa. I to naši autoritarni lideri jako dobro znaju. Tvrdim da 80 ili 90 posto ljudi ovde koji su organizovani oko SNS-a ne štite zapravo Aleksandra Vučića, već štite svoj interes, svoj mali jadni posao. Očigledno da naše političke elite veoma dobro poznaju slabosti našeg mentaliteta, poznaju naše naravi i navike, a imaju i dobre političke savetnike. Gotovo identične matrice manipulacije su se radile u vreme nacističke Nemačke, kao i tokom fašističkih režima Italije i Španije. Tako rade kriminalni autoritarni režimi po Latinskoj Americi. Ovakvi načini organizovanja autoritarno-kriminalnih režima nisu novost, tako da balkanski političari samo primenjuju ono što je „topla voda“. Uz sve to, ljudi su izloženi permanentnoj propagandi i ispiranju mozgova i sada smo došli u situaciju da ljudi više veruju televizoru nego svojim očima, svojoj glavi, svom džepu, svom gladnom stomaku. Ali ako se na TV-u kaže da je sve super – oni će, potpuno iracionalno, da veruju u te laži. Može se tu ići i vrlo daleko u neke psihološke analize, sigurna sam da tu ima mnogo onog što pripada domenu psihijatrije i psihologije, posebno socijalne patologije. Postoji, takođe, i vrlo je vidljiv tzv. sindrom crne mrlje, a on se ogleda u nesposobnosti čoveka da prihvati da je u nečemu jako pogrešio, da nije bio u pravu i da je sve u šta je verovao pogrešno, ponekad čak i strašno. To posebno možemo videti upravo u procesima suočavanja s prošlošću. Ljudsko biće teško prihvata činjenicu da je dopustio i prihvatio da je u njegovo ime neko nekoga ubijao. Bojim se da za to treba da postoji snažna ličnost, da čovek treba mnogo i duboko da radi na sebi, a to ovde definitivno nije slučaj.
Ljudi su ovde prilično zapušteni u svakom smislu reči, pogotovo u poslednjih 30 godina. Bivša Jugoslavija je imala zaista solidnu kulturnu elitu, a doživeli smo takav jedan dramatičan pad i došli dovde. Onda zaista ne vidim gde i kako bismo mogli sa ovom masom koja nema svoj stav, koja si već 30 godina ispire mozak raznim rijalitijima, šund muzikom, najgorim televizijjskim sadržajima, a da ne govorim šta su u međuvremenu društvene mreže mladim ljudima uradile. Živi se instant i guraju se vrednosti koje su vrlo površne, ne samo kod nas, naravno, to je sada postalo opšte globalno mesto. Onda nije ni čudo da imamo ljude koji su nezainteresovani za ozbiljnu političku borbu, za napore da se promeni ono što se dešava oko njih, ne vide svoje mesto u tome i prepuštaju onda najgorima da nas pljačkaju, da nam guraju najgore vrednosti, i to je to.
Kako onda da u postjugoslovenskim društvima prežive oni ljudi koji dobro znaju šta je nacionalizam i gdje on vodi, jer takvi ljudi doslovno izumiru?
ĆOROVIĆ: Pa to je pitanje od milion dolara. To je pitanje za svakog od nas pojedinačno. Što se mene lično tiče, ja rešenje vidim u stalnom i doslednom traganju za antifašističkim načinama borbe proziv fašizacije naših društava, ali i protiv neoliberalog koncepta društvenih uređenja, jer se tako ljudsko biće svodi na brojku, ili statistiku. Nažalost, ni u Srbiji, a ni u regionu, nema dovoljno snažnih i uticajnih formacija koje bi mogle da prekinu spiralu fašizacije. Činjenica je da na prostoru ex Jugoslavije imamo neke od najeminentnijih evropskih mislioca, filozofa, istoričara, sociologa… koji uveliko promišljaju i traže nove načine i metode promocije vrednosti levih ideja. Kada je Srbija u pitanju, imamo nekoliko ozbiljnih organizacija, grupa i pojedinaca koje, nažalost, deluju nesinhronizovano i time se naša snaga i uticaj osipaju. Politički teren je uglavnom desničarski, tek par stranaka leve orijentacije imamo na javnoj sceni Srbije i to je nedovoljno da bi se izvršio ozbiljniji uticaj u društvu. Nažalost, ni mediji nisu previše skloni temama koje se tiču naše neposredne prošlosti i odgovornosti Srbije u ratovima 90-tih, a mislim da bez tih procesa Srbija nikada neće moći ni milimetar da se pokrene napred. Ali ono što ja vidim kao mogućnost nekakvog ozbiljnijeg preživljavanja ideja antifašizma, jeste pre svega regionalno povezivanje. Mislim da kroz povezivanje možemo da jačamo i podupiremo jedni druge kada je okupljanje levice u pitanju. To je i evropsko pitanje, gde Evropa uskoro nužno mora dati odgovore na jačanje desničarskih grupa i ideja.
Očigledno da je i pred teoretičarima levičarima veoma izazovan period koji će zahtevati ozbiljna promišljanja i, rekla bih, kreativna rešenja. Ali i pred nama, aktivistima i aktivistkinjama, stoje ključna pitanja kako da krenemo nekim drugačijim putem, kako da nas ne zarobi ta prošlost koja je dodatno i romantizovana, kako da govorimo o antifašizmu a da to ne bude tek puki žal za Jugoslavijom i neka nostalgična priča koja nema budućnost, nego je zaleđena u prošlosti. Treba iznalaziti načine kako da antifašizam i vrednosti koje se zasnivaju na solidarnosti i jednakosti ljudi, kako da sve to približimio mladim ljudima. Ja nemam recept, ali verujem da je jedini način da do nekakvih rešenja dođemo jesu ta regionalna okupljanja, zajednički razgovori i promišljanja. I možda u toj sinergiji pronađemo nekoliko prvih koraka koji su potrebni da počnemo sa nekim širim angažovanjem.
