O predstojećim lokalnim izborima u BiH s posebnim fokusom na Banjaluku, razlozima zašto je dijaspora digla ruke od mogućnosti kreiranja političkih tokova, kako Srbe u BiH uvjeriti da građansko nije unitarno, kome je u interesu proslava 9. januara i kako doći do suočavanja s prošlošću, u intervjuu za InfoRadar govori potpredsjednik SDP-a BiH Vojin Mijatović
Do lokalnih izbora ostalo gotovo tri mjeseca, kandidatske liste su predate CIK-u BiH na potvrđivanje, a SDP je došao u fokus javnosti zbog liste za Banjaluku na kojoj su se ravnopravno našli kako kandidati koji žive u ovom gradu, tako i naši tokom rata prognani sugrađani. Šta vam je bio primarni motiv da tako koncipirate listu?
MIJATOVIĆ: Punog srca i punih usta mogu reći da je ovo prava banjalučka lista. A Banjaluka već 25 godina nema levicu, nema građansku opciju. Banjaluka već 25 godina nema socijaldemokratsku opciju. To su bili glavni motivi da koncipiramo listu na ovaj način i da privučemo veliki broj ljudi ne samo iz Banjaluke, nego i širom sveta da se okupe oko zajedničkog cilja. Od 1992. do 1995. godine Nenad Stevandić i njemu slični, koji su danas deo vlasti, proterali su 65.000 Banjalučana iz njihovog grada i još ih danas nazivaju povratnicima. Meni se povraća kad čujem izraz povratnici na svoje posle 25 godina, posle onih krvavih ’90- tih, i mislim da je naše pozicioniranje i ova lista i siguran ulazak u gradsku skupštinu, što već danas mogu da tvrdim, vraćanje Banjaluke Banjaluci. To je naš glavni motiv, glavni cilj, to je elementarna obaveza Socijaldemokratske partije BiH, kao jedine multietničke partije u celoj BiH. I uspeh SDP-a u Banjaluci biće vodilja uspeha čitavog SDP-a i vodilja promene krvotoka BiH. I mislim da je to veliki izazov za nas, velika odgovornost, ali i veliki ponos.
Ako pratimo trendove izlaznosti/glasanja bh. dijaspore i vidimo brojeve, konkretno za Banjaluku, s prvih lokalnih izbora 1997. i onih iz 2016. godine, drastičan je pad zainteresovanosti. SDP je građanska partija, koja broji ljude a ne nacionalnosti, ali činjenica da više banjalučki Bošnjaci i Hvrati nemaju svoje predstavnike u vlasti. Šta je, po vašem mišljenju, razlog da je dijaspora izgubila interes da učestvuje u kreiranju političkih tokova u BiH? Da li je u pitanju, kako se često navodi, sam proces registracije za glasanje u odsustvu, ili nešto drugo?
MIJATOVIĆ: Proces registracije nije komplikovan, i moram pohvaliti CIK BiH, mada ih retko hvalim, da su ove godine proces registracije pojednostavili do krajnjih granica. Nažalost, dijaspora je nacionalnim strankama služila kao kasica prasica zadnjih 20 godina, na način da se tih ljudi sete samo dva, tri meseca pred izbore, da od njih uzmu novac i onda od njih dignu ruke. I SDA i HDZ su to podjednako radili. Ljudi u dijaspori su zbog toga izgubili interesovanja i 2016. godine smo imali samo 1.000 registrovanih za glasanje u Banjaluci na lokalnim izborima. Što je poražavajuće. A ako uzmemo koliko ih ima koji žive širom sveta, naša bi dijaspora, samo u Banjaluci, mogla imati preko deset odbornika i imati svake opšte izbore pet poslanika direktno izabranih kada bi se svi registrovali i glasali. Mislim da je to neko planski uradio, da je to završetak onog u što se krenulo 1992. godine. Prvo smo proterali te ljude, a onda ćemo potpuno anestezirati tu priču, učiniti sve da ovo nije njihovo i oni će vremenom izgubiti interes da se vraćaju, pa čak i leti na godišnje odmore, a onda da potpuno iščeznu iz ovog grada. A u stvari oni koji imaju takvu ideju ne shvataju da time ubijaju Banjaluku. Ne postoji jednonacionalni grad u svetu, ne postoji jednonacionalna država. Koja god da je bolesna glava to smislila ja im moram poručiti da nisu normalni. I mi upravo idemo protiv toga. Idemo u pravcu vraćanja one multietničke, građanske Banjaluke, jer sam ubeđen da promena političkog diskusra može doći samo iz Banjaluke. Ne iz Sarajeva, Tuzle, Mostara nego iz Banjaluke.
Mijatović: Dijaspora je nacionalnim strankama služila kao kasica prasica zadnjih 20 godina
U koliko lokalnih zajednica u RS-u SDP izlazi sa svojim listama na izbore? I šta se dešava s Prijedorom i Dobojem, u kojima ste niz godina imali čvrstu izbornu bazu?
MIJATOVIĆ: Izlazimo sa 18 lista, i dalje jak Prijedor i jak Doboj i tu nastavljamo kontinuitet. Ono u što je SDP krenuo pre dve godine, to je strateško širenje u Republici Srpskoj. Nažalost, zadnja dva izborna ciklusa oslanjalo se na tu, iako taj termin ne volim koristiti, povratničku populaciju, a sada je vreme za širenje na ljude koji se izjašnjavaju kao Srbi da prihvate tu multietničku ideju, što po difoltu svaki od njih jeste, ali su do sada zbog strahova i predrasuda od toga bežali. Banjaluka je dobar primer toga i nakon lokalnih izbora idemo na širenje te ideje i u druge lokalne sredine.
Može li uistinu do srpskog glasačkog tijela doprijeti ideja socijaldemokratije, građanskog ispred nacionalnog?
MIJATOVIĆ: Može. Jer ako uzmemo ovih 111 godina tradicije socijaldemokratije videt ćete da su Srbi dominantno bili ti koji su osnovali SDP. A uveren sam da je ovo taj korak napred. Dugo je bila stigmatizovana ta priča i predstavljana samo kao bošnjačka. To je rezultat katastrofalne politike rukovodstva SDP-a iz Sarajeva i te sarajevocentričnosti. I to nije samo u Banjaluci. Isti problem ima Tuzla, Zenica, Bijeljina. Sarajevo jeste glavni grad BiH, SDP jeste bosanskohercegovačka partija, ali moramo shvatiti da BiH nije samo od Marin Dvora do Baščaršije. Ona je jednako i u Srpcu, Jezeru, Jajcu… Sada je pitanje koliko će ljudi u rukovodstvu SDP-a imati širinu da ponude ideju koja je jedina moguća i ispravna svakom stanovniku BiH. Imamo mi tu iskoraka, ali treba vremena. Dugo smo mi živeli u ovim torovskim podelama u koje se SDP, nažalost, bio uklopio. Ali ovi lokalni izbori su prvi iskorak iz tog procesa, idu nam opšti izbori i brzo ćemo doći do one tačke kada ćemo morati pričati o drugačijem uređenju ove države i načina funkcionisanja i vraćanja onog što je građansko. Nažalost, Srbi su građansko shvatili kao unitarno, nažalost SDA je to iskoristila. Nažalost, kada spomenete Republika Bosna i Hercegovina to se veže za Aliju Izetbegovića, mada bi mi trebali biti republika po državnom uređenju. Nažalost, to su ti nacionalni torovi uzimali za sebe. Ali to je mitologija kojom se uspešno manipuliše srpskim narodom u BiH, jer postoji značajna razlika između Srba koji žive u BiH i Srbiji.
Smeta li vam kada neko kaže da ste bosanski Srbin?
MIJATOVIĆ: Ne, ja kažem da sam Bosanac. Ili ja sam Srbin iz BiH, to je i moje dete i ponosan sam na to i to ne treba da nam bude kamen spoticanja.
Mijatović: Nažalost, Srbi su građansko shvatili kao unitarno, a SDA je to iskoristila
Vaša izjava da će se bez obzira na odluke Ustavnog suda BiH 9. januar slaviti u Republici Srpskoj i da se s tim slažete, bez obzira na obrazloženje koje ste dali, naišla je, s druge strane, na niz osuda i kritika. Možete li, zbog svih prognanih, zbog ubijenih Bošnjaka, Hrvata i njihovih porodica koje 9. januar vežu za sve što je uslijedilo tokom rata u BiH, obrazložiti svoj stav o Danu RS-a?
MIJATOVIĆ: Tu moju izjavu je SDA prigrlila i ponavljaju je i dan i noć. Dakle, ja sam 20 godina participirao u izvršnoj vlasti u BiH i dok Bakir Izetbegović nije pokrenuo ocjenu ustavnosti 9. januara kao dana republike to se obeležavalo na način da neka dečica u holu Vlade RS otpevaju neke pesmice i niko nije spominjao 9. januar. E, kada je Bakir Izetbegović to pokrenuo, a Milorad Dodik kao pragmatičan lažov to prihvatio, to se pretvara u svesrpsko okupljanje 9. januara i tada kreće sav taj cirkus. Dokle god imamo ovakvu situaciju, u inat Izetbegoviću Dodik će slaviti 9. januar. Ja nema ništa protiv toga. Niti ga slavim, niti me na proslave zovu, niti ću na njih ići. Ali to je problem SDA, i to oni dobro znaju. Jer do god se slavi 9. januar, to je argument Izetbegoviću da ima o čemu da priča. Dakle, 9. januar je rođendanski poklon Bakira Izetbegovića Miloradu Dodiku. A da apsurd bude veći, 9. januara nije osnovana Republika Srpska, ona je zapravo osnovana 12. avgusta 1992. kada joj je promenjeno ime iz Republike srpskog naroda u BiH. Dakle, laže Dodik kada kaže da je 9. januar Dan RS, laže Izetbegović kada pokreće inicijativu za ocenu ustavnosti, to je u suštini jedini argument na kojem oni žive. Od 9. januara do 11. jula. Izetbegović negira Dan RS, Dodik negira genocid u Srebrenici. Mi se vrtimo oko ta dva datuma i sva njihova politika staje u ta dva datuma. RS je entitet u BiH priznat Dejtonskim mirovnim sporazumom – i tačka. Za mene je 9. januar, dan posle 8. januara. 11. jula se obeležava presuđeni genocid u Srebrenici, i to su jedine dve istine. Sve između toga je potpuna laž. Jer, draži je 9. januar Bakiru Izetbegoviću nego Vojinu Mijatoviću, jer bez njega ne bi imao o čemu da priča. I nažalost drag je 11. juli Miloradu Dodiku, jer da ne postoji on ne bi mogao negirati genocid, i to su realnosti, ali to neće da čuju mnogi u BiH. I dokle god SDA vodi takvu kampanju -ja ću voditi još jaču. Ja slavim Dan državnosti i Dan nezavisnosti BiH. Ja sam među retkim Srbima koji je javno rekao da je bio genocid u Srebrenici, koji je otišao u Potočare i ići ću svaki put, jer prezirem i Ratka Mladića i Radovana Karadžića koji su obeležili moje dete. Ali isto tako tražim od Bakira Izetbegovića da se odrekne Nasera Orića i ostalih presuđenih za ratne zločine. Da li je neko dobio dve ili dve hiljade godina zatvora – to je stvar suda. Ali postoje presude za ratne zločine počinjene na sve tri strane. Nema velikih i malih zločina i postoji genocid u Srebrenici, nažalost, koji se nije desio, nego je počinjen. I zna se ko ga je počinio. I ako hoćemo napred u Bosni i Hercegovini, moramo biti jasni kada je to u pitanju.
Od okončanja rata je prošlo 25. godina. Iz vašeg prethodnog odgovora vidi se da se mi nismo bitno pomakli u procesu suočavanja s prošlošću, a nažalost, svjedočimo da nije bolja situacija ni u regionu, jer se i dalje dijelimo po liniji naših heroja i njihovih zločinaca. Do kada tako?
MIJATOVIĆ: Ja ću se vratiti na još jedan bitan segment, a to je nepoštivanje sudskih presuda. Sve srpske generale u Hag su poslali Dragan Čavić i Milorad Dodik. Vratićemo se na 2005. godinu i ministra policije Darka Matijaševića, koji je hajke vodio prema srpskim oficirima. Dakle, njih su Hagu isporučili Srbi, a ne Zoran Milanović ili Bakir Izetbegović. Ja tvrdim da su tada Dodik i Čavić odradili odgovoran posao, a onda su se predomislili. Oko svega, uključujući i genocid u Srebrenici, koji svojevremeno nisu negirali. Sada su svi skočili na Zorana Milanović i odlikovanja oficira HVO za godišnjicu Dana domovinske zahvalnosti. Ali i na potpredsjednika hrvatske Vlade Borisa Miloševića zbog odlaska u Knin. Ja sam rekao da potez Miloševića pozdravljam. On može biti ili korak napred, ili potpuni sunovrat. To će vreme pokazati, jer imamo 25 godina negiranja nečega i neko je odlučio da napravi nešto drugačije. Ali u konačnici, Boris Milošević živi u Hrvatskoj. Što se Milanovića tiče, ne mogu da do kraja saberem priču zašto se odlučio za takav potez, i on će za njega nositi odgovornost. Ali hajde da prvo počistimo svoje dvorište, jer kada je moje dvorište čisto onda možemo kritikovati tuđu prljavštinu. Naravno da nije normalno odlikovati lica koja su optužena za ratne zločine. Naravno da je iz Hrvatske prognano preko 200.000 Srba, ali ja pitam hoće li iko iz Beograda odgovoriti koliko je Slobodan Milošević novca dobio za prodaju Krajine i za mnogo drugih pitanja? Pre ili kasnije svi ćemo morati proći katarzu i dan kada moja generacija Srba, Bošnjaka i Hrvata prizna šta se u BiH radilo u njihovo ime tokom rata, onda će biti mirna Bosna i Hercegovina…
