Jutros su bar dve beogradske dnevne novine na naslovnim stranama imale krupno ispisanu reč „rat”. Ostali su se opredelili za „udar”, „upad”, „haos” i „teror”.
Reč je, naravno, o jučerašnjem hapšenju i proterivanju šefa Kancelarije vlade Srbije za Kosovo i Metohiju Marka Đurića na Kosovu.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nazvao je sinoć kosovske policajce koji su priveli Đurića „teroristima u uniformama”. Vojska je navodno stavljena u pripravnost. A opet, jutro je osvanulo mirno, u Beogradu, Prištini i u Mitrovici. Kao da ništa nije bilo.
Ono što se juče desilo u Mitrovici ima sve odlike režirane krize u čijem su izvođenju, svako iz svojih razloga, učestvovali i Beograd i Priština. Đurić je bio samo epizodista.
Buka i bes
Pripreme su počele još u petak, nakon poslednje runde briselskog dijaloga o normalizaciji, kada je Vučić najavio da će grupa srpskih funkcionera, uključujući i Đurića, u ponedeljak doći u Mitrovicu bez dozvole prištinskih vlasti.
On je u izjavi kosovskim novinarima direktno izazvao kosovsku vladu: „Ja vam kažem daćete (dozvolu). Dali ne dali, oni će da dođu u severnu Mitrovicu. Ajd’ da vidim šta ćete da uradite po tom pitanju”.
Na odgovor nije trebalo dugo čekati. Duž granice sa Srbijom i u Mitrovici su do ponedeljka raspoređene teško naoružane jedinice kosovske policije.
Jedan od članova delegacije, ministar kulture Vladan Vukosavljević, odustao je od odlaska u Mitrovicu. Đurić i šef Vučićevog kabineta Nikola Selaković su zaobilaznim putem ušli u grad.
Đurić je, uz upotrebu suzavca i šok bombi, uhapšen ubrzo nakon početka sastanka u gradskoj većnici. Selakovića iz nekog razloga niko nije dirao.
Nakon saslušanja u Prištini, Đurić je deportovan i već nekoliko sati kasnije bio je u Beogradu.
Zanimljivo je da je Vučić najavio hitan sastanak Nacionalnog saveta za bezbednost o Kosovu pre nego što je Đurić uhapšen. Sem toga, jedan beogradski portal (pravda.rs) objavio je vest da je Đurić uhapšen nekoliko sati pre nego što se to desilo. Možda je u pitanju tehnička greška. Sve je moguće.
Usledila je očekivana buka i bes, Vučićevi telefonski razgovori sa šeficom evropske diplomatije Federikom Mogerini i, navodno, sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom (nema potvrde da je ovog drugog razgovora bilo).
Kriza i repriza
Čak i da kriza nije planirana, ona se mogla lako izbeći. Najpre, Đurić i ostali su mogli da odlože sastanak u Mitrovici dok ne dobiju dozvolu, za čije se izdavanje čeka najviše tri dana.
A zatim, mogli su da pokušaju da pređu preko nekog od graničnih prelaza, nakon čega bi bili vraćeni, ali bi se postigao sličan, mada slabiji propagandni efekat.
Sledstveno, Prištini nisu bile potrebne stotine specijalaca da bi priveli „uljeze”, niti je tokom hapšenja bilo neophodno bacati suzavac i šok-bombe. Bio je to školski primer prekomerne demonstracije sile.
I konačno mogli su, kao toliko puta ranije, da zažmure na jedno oko i puste da se sastanak održi.
Ceo slučaj frapantno podseća na slanje „obojenog voza” u Mitrovicu iz januara prošle godine. I tada je iz Prištine poručeno da voz neće proći, angažovane su specijalne snage, mada je za zaustavljanje voza bilo dovoljno spustiti rampu na granici, do koje voz nikada nije stigao.
I opet je kao inicijator ideje isturen nesrećni Đurić, da bi se Vučić nakon kratkog izliva pravednog besa, naknadno pojavio kao mirotvorac.
Kome je sve ovo trebalo?
Vlastima u Beogradu, kao i onima u Prištini, je povremeno potrebno da podsete međunarodnu zajednicu da su oni ključari rata i mira na Kosovu. Tako sebi daju na važnosti.
Vučić u poslednje vreme putem zapaljivih izjava i podsticanjem nacionalističke retorike pokušava da skrene pažnju sa činjenice da rok za potpisivanje „sveobuhvatnog i pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa sa Kosovom” ističe.
Tom prilikom će morati da donese neke nepopularne odluke, pa na ovaj način „pumpa” svoj patriotski kredibilitet.
Na sličan način, kosovski predsednik Hašim Tači i premijer Ramuš Haradinaj znaju da će uskoro morati da ozbiljno porade na osnivanju Zajednice srpskih opština, pa demonstriraju državnost na nesrećnom Đuriću.
A kome nije trebalo? Pre svega narodu u severnoj Mitrovici, koji je dok su sevale šok-bombe i zavijale sirene za uzbunu nije znao da li da beži u podrume ili da kolektivno krene ka centralnoj Srbiji.
Neko je, na kraju krajeva, mogao i da pogine.
Ostalo je, na kraju, pitanje kakve će biti političke posledice cele ove predstave? Po svemu sudeći, nikakve.
Kosovski Srbi najavili su izlazak iz vlade i samim tim njen pad, ali mirotvorac Vučić već poziva na uzdržanost.
Predstava se toliko otrcala da je verovatno dosadila i glumcima, koji šmiranjem prikrivaju nedostatak entuzijazma.
Dosadilo je i publici, ali nema kud.
