Kraj 2021. godine kao da je zabetonirao stav Srbije po pitanju Srebrenice i genocida. Onog momenta kad su ispred „murala“ Ratka Mladića, da bi ga čuvali, stale straže ujedno i đenerala Draže, čija glava gotovo da se naslanja na Mladićevu, Srbija je konačno zakucala svoj stav koji sad više, ne samo da negira genocid, nego ga i slavi.
Istina, čini to potiho, ostavljajući dovoljno prostora onima glasnijima da to čine u ime države. Ostavlja im ulice, ostavlja zidove i ćuti, dok privodi i podiže optužnice protiv onih koji pokušaju „ukaljati“ zidove koji su skrojeni po meri države.
A optužnice za one koji su uhapšeni zbog zločina počinjenog u Srebrenici zanemaruje. Tako suđenje za ubistvo 1.313 ljudi 14. jula 1995. godine u selu Kravice, kod Srebrenice po drugi put treba da počne iz početka.
Podsetimo, suđenje je počelo u februaru 2017. godine, ponovljeno je prvi put jer je suđenje počelo dok Tužilaštvo nije imalo svog tužioca, odnosno tužiteljku. Sad suđenje počinje iz početka zbog izmene u sudskom veću.
Od samog početka ovo suđenje, odnosno optužnica nije kvalifikovana kao genocid, što nije umanjilo značaj da se sudi za zločine u Srebrenici, ali, kao što vidimo čini se sve da se kraj maksimalno oduži.
Optuženi su, u međuvremenu, na slobodi.
U takvoj Srbiji sasvim je prirodno da se putem medija, konkretno „Večernjih novosti“, koji imaju dug istorijat beščašća i ratnog huškanja, oglasi i ratni zločinac, Radovan Karadžić i to sa tekstom naslova: „Može li svet opstati bez časti?“
Naslov bi dao naslutiti da je ratni zločinac shvatio koncept časti, pa da možda progovara iz sopstvenog iskustva, ali avaj… On ipak samo morališe na temu Ukrajine i rata na području Jugoslavije, i to kao osuđeni ratni zločinac, baš poput one narodne: „Ko o čemu, lopov o poštenju“.
ISKORAK KA SLAVLJENJU ZLOČINA
I nije Karadžić više problem, koliko prostor koji mu daju mediji. A što i ne bi? U Srbiji, 2022. godine on i nije ratni zločinac, već kao i Ratko Mladić – heroj.
I nije to ništa novo. Nov je taj iskorak koji se načinio poslednjih skoro godinu dana, iskorak ka slavljenju zločina, i tu smo dosta toga već rekli.
Stoga ćemo pažnju preusmeriti na ono malo drugačijeg narativa, koji ukazuje na pogubnost takve politike, ali pre svega ukazuje na žrtve jer kad pričamo o genocidu žrtve moraju biti na prvom mestu.
Mia David je autorka tzv. virtuelnog spomenika naziva: „Život je ono što sanjaju mrtvi“. Naziv je preuzet iz istoimene pesme Marka Tomaša, a usmeren je upravo ka žrtvama.
Prvobitna ideja je bila da to bude telefonska aplikacija koja bi listala imena žrtava genocida u Srebrenici kad se kamera usmeri ka Skupštini Srbije, ali kako je reč o osetljivoj temi, pa je bilo problema da postojeće platforme (apple, android) obezbede održivost aplikacije, prešlo se na filtere putem društvenih mreža. Umesto ulepšavanja Skupštine, izlaze vam imena žrtava. Umesto zabave, realnost, odnosno genocid.
„Mislim da treba da prestanemo da budemo u ulozi nemoćnih i da počnemo da zauzimamo prostore koje možemo da zauzimamo, a to je virtuelni prostor“, reći će Mia David.
GENOCID JOŠ TRAJE U MEDIJIMA I NA DRUŠTVENIM MREŽAMA
Zidovi, odnosno ulice su, kao što smo već rekli kontaminirani i toga je Mia svesna:
„Nama su ulice oduzete dok se ne promeni politička situacija, a kako se izgleda to neće skoro desiti, na ulicama se ne možemo osećati slobodno, a samim tim ni sigurno. Ali samim tim nismo prestali da postojimo. Treba da se borimo drugim sredstvima“, kaže ona.
Činjenica da će taj virtuelni spomenik biti dostupan pred Skupštinom Srbije ima svoju simboliku. Ta Skupština nikad nije usvojila deklaraciju kojom se osuđuje genocid u Srebrenici. Usvojili su nešto slično za vakta Borisa Tadića, u čemu se pozivaju na Međunarodni sud pravde, ali nikad eskplicitno nije rečeno da je reč o genocidu. U toj Skupštini usvajaju se zakoni, ali i u toj Skupštini današnji predsednik izgovorio je ono: „Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana“.
„To je mesto moći i za nas je nedodoriljiv prostor. U realnosti, mi taj prostor, niti bilo koji drugi prostor za fizički spomenik ne možemo da osvojimo. Zato ulazimo u polje šire realnosti“, objašnjava simboliku Mia David.
Za ovakav spomenik nisu potrebne dozvole, nije potrebna ni policija.
„To je bila ideja – da uradimo nešto gde nam nisu potrebne dozvole u smislu zauzimanja prostora, najava događaja, da se fizički izgradi spomenik, a da se na neki način markira to mesto, da postanemo svesni da oko nas, bez obzira što biramo da ignorišemo tu realnost, oko nas su duhovi tih ljudi koji ne mogu da se smire dok ne dobiju neku vrstu zadovoljenja, nekakve pravde“, zaključuje ona.
I taj i takav spomenik otvoren je svima, a posebno generacijama nakon rata jer mobilni telefoni su njihovo oruđe.
Genocid, na kraju i dalje traje. U metasvetu, kroz medije ali i društvene mreže. Rat i dalje traje, takođe. Ovaj, za sada, još ne oduzima nove živote, ali, kako bi rekao Milošević, „ni takav nije isključen“, a da se to ne bi ponovilo ne preostaje nam ništa drugo nego borba za, prvo virtuelni prostor, a onda i fizički.
Put je dug i mučan, ali koji rat nije. Ovo je, međutim, rat za humanije društvo.
