Photo: Armin Durgut/PIXSELL

Ne znam ni koji je dan bio, ni koji mjesec, kada mi se na telefonu ukazala poruka, tipa: „Poštovani Srđane, ja sam taj i taj, kada bismo se mogli čuti?“ Moj odgovor je bio kratak: „Kada god želite.“

Ubrzo je zazvonio telefon, čovjek s „našim“ imenom i prezimenom, fino se predstavio i prešao na stvar. Pitao me je da li sam ja dan ranije na tviteru objavio link za nelegalno i besplatno gledanje filma Quo vadis, Aida?.

Rekao sam jesam, i onda dodao da sam to uradio pri zdravoj pameti, potpuno svjestan svog postupka, spreman da snosim sve zakonske posljedice svoga čina. Sve ovo sam napisao u tom tvitu, a obraćao sam se Srbima i molio ih da barem i nelegalno pogledaju taj film.

On je rekao ok, razumijem tvoj gest i „zamolio“ me da uklonim tvit koji sam dan ranije objavio s linkom za besplatno i nelegalno gledanje filma, i ako želim da napišem tvit u kojem šaljem link za legalno, što znači i plaćanje, filma Quo vadis, Aida? i pozovem ljude da ga pogledaju bez kršenja autorskih prava.

To sam i učinio.

Zašto vam sve ovo pišem?

Pišem jer je preksinoć Jasmila Žbanić pokorila Evropu. Film Quo Vadis, Aida? je proglašen najboljim evropskim filmom u 2021. godini, Žbanićka je najbolja režiserka, a Jasna Đurićić najbolja evropska glumica.

Džaba sve, Jasmila Žbanić je najpoznatija po tome što se njeni filmovi ne prikazuju u kinima Republike Srpske.

Foto: Plakat iz filma “Quo vadis, Aida?”

Za Grbavicu su kazali da “taj film publika ne može promatrati kao umjetnost, jer ga od Berlina prati mnogo drugih elemenata, od izjave redateljice pa do reakcija u Sarajevu, da bi prikazivanje u Republici Srpskoj bilo kontraproduktivno i zato su rekli NE Grbavici“.

Jebeš berlinskog Zlatnog medvjeda, umjetnički kriterijumi u Republici Srpskoj su tada bilo mnogo viši.

Tek Quo vadis, Aida? s temom genocida u Srebrenici nije imao šanse u pravodljubivoj i estetski superiornoj Republici Srpskoj. Džaba glumci iz Srbije, džaba pozivanje na umjetnost, jok, „patriotizam“ je bio jači od svega.

Pisalo se o filmu u Republici Srpskoj, nije da nije, svađalo po društvenim mrežama, raspravljalo u medijima i sve to na neviđeno, jer ga niste mogli vidjeti u kinima.

Poznati banjalučki patriotski novinar Žarko Marković je to onomad sažeo u par rečenica: „A takav vid uvijene dehumanizacije ostavlja mnogo ozbiljnije posljedice od klasične političke borbe na koju smo u ovoj zemlji osuđeni u proteklih 25 godina. Na takvu rabotu nemamo pravo da ostanemo ravnodušni.“

Distributeri su odlučili da im se ne isplati prikazati film i suočiti Srbe sa ubijenim Srebreničanima i sopstvenim demonima, jer umjetnost je opasna i može ostaviti „mnogo ozbiljne posledice od klasične politike“.

Jebiga, braćo Srbi, moramo priznati da živimo u društvu u kojem se ne isplati, biram riječi, prikazati najbolji evropski film u 2021. godini. Naravno, ovdje ne govorimo o cenzuri ili autocenzuri, već o nečemu mnogo gorem. Pričam o društvu koje se začaurilo u sopstvene laži i nema hrabrosti ni volje da razbuca tu čauru i suoči se s istinom.

Živimo u društvu gdje se opasni filmovi gledaju isključivo u „svoja četiri zida“.

Živimo u društvu koje je glupo jer smatra da može ograničiti bilo kome da pogleda film koji ga interesuje tako što ga neće pustiti u kino distribuciju.

Živimo u društvu koje je napravilo međunarodnu komisiju za „istinu“ o Srebrenici koja je relevantna i priznata od Novoga Grada do Bosilgrada i koju ozbiljno shvataju samo dva Milorada, Dodik i Kojić.

Živimo u društvu u kojem se toliko priča o hrabrosti, istini i čojstvu, a koje se plaši jednog filma.

Živimo u društvu koje zbog svega gore navedenog neminovno propada i nestaje.

Mada, i samouništenje je stvar izbora, a mi to na svakim izborima potvrdimo.

OSTAVITI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Unesite Vaše ime