Ne znam ni koji je dan bio, ni koji mjesec, kada mi se na telefonu ukazala poruka, tipa: „Poštovani Srđane, ja sam taj i taj, kada bismo se mogli čuti?“ Moj odgovor je bio kratak: „Kada god želite.“
Ubrzo je zazvonio telefon, čovjek s „našim“ imenom i prezimenom, fino se predstavio i prešao na stvar. Pitao me je da li sam ja dan ranije na tviteru objavio link za nelegalno i besplatno gledanje filma Quo vadis, Aida?.
Rekao sam jesam, i onda dodao da sam to uradio pri zdravoj pameti, potpuno svjestan svog postupka, spreman da snosim sve zakonske posljedice svoga čina. Sve ovo sam napisao u tom tvitu, a obraćao sam se Srbima i molio ih da barem i nelegalno pogledaju taj film.
On je rekao ok, razumijem tvoj gest i „zamolio“ me da uklonim tvit koji sam dan ranije objavio s linkom za besplatno i nelegalno gledanje filma, i ako želim da napišem tvit u kojem šaljem link za legalno, što znači i plaćanje, filma Quo vadis, Aida? i pozovem ljude da ga pogledaju bez kršenja autorskih prava.
To sam i učinio.
Zašto vam sve ovo pišem?
Pišem jer je preksinoć Jasmila Žbanić pokorila Evropu. Film Quo Vadis, Aida? je proglašen najboljim evropskim filmom u 2021. godini, Žbanićka je najbolja režiserka, a Jasna Đurićić najbolja evropska glumica.
Džaba sve, Jasmila Žbanić je najpoznatija po tome što se njeni filmovi ne prikazuju u kinima Republike Srpske.
Za Grbavicu su kazali da “taj film publika ne može promatrati kao umjetnost, jer ga od Berlina prati mnogo drugih elemenata, od izjave redateljice pa do reakcija u Sarajevu, da bi prikazivanje u Republici Srpskoj bilo kontraproduktivno i zato su rekli NE Grbavici“.
Jebeš berlinskog Zlatnog medvjeda, umjetnički kriterijumi u Republici Srpskoj su tada bilo mnogo viši.
Tek Quo vadis, Aida? s temom genocida u Srebrenici nije imao šanse u pravodljubivoj i estetski superiornoj Republici Srpskoj. Džaba glumci iz Srbije, džaba pozivanje na umjetnost, jok, „patriotizam“ je bio jači od svega.
Pisalo se o filmu u Republici Srpskoj, nije da nije, svađalo po društvenim mrežama, raspravljalo u medijima i sve to na neviđeno, jer ga niste mogli vidjeti u kinima.
Poznati banjalučki patriotski novinar Žarko Marković je to onomad sažeo u par rečenica: „A takav vid uvijene dehumanizacije ostavlja mnogo ozbiljnije posljedice od klasične političke borbe na koju smo u ovoj zemlji osuđeni u proteklih 25 godina. Na takvu rabotu nemamo pravo da ostanemo ravnodušni.“
Distributeri su odlučili da im se ne isplati prikazati film i suočiti Srbe sa ubijenim Srebreničanima i sopstvenim demonima, jer umjetnost je opasna i može ostaviti „mnogo ozbiljne posledice od klasične politike“.
Jebiga, braćo Srbi, moramo priznati da živimo u društvu u kojem se ne isplati, biram riječi, prikazati najbolji evropski film u 2021. godini. Naravno, ovdje ne govorimo o cenzuri ili autocenzuri, već o nečemu mnogo gorem. Pričam o društvu koje se začaurilo u sopstvene laži i nema hrabrosti ni volje da razbuca tu čauru i suoči se s istinom.
Živimo u društvu gdje se opasni filmovi gledaju isključivo u „svoja četiri zida“.
Živimo u društvu koje je glupo jer smatra da može ograničiti bilo kome da pogleda film koji ga interesuje tako što ga neće pustiti u kino distribuciju.
Živimo u društvu koje je napravilo međunarodnu komisiju za „istinu“ o Srebrenici koja je relevantna i priznata od Novoga Grada do Bosilgrada i koju ozbiljno shvataju samo dva Milorada, Dodik i Kojić.
Živimo u društvu u kojem se toliko priča o hrabrosti, istini i čojstvu, a koje se plaši jednog filma.
Živimo u društvu koje zbog svega gore navedenog neminovno propada i nestaje.
Mada, i samouništenje je stvar izbora, a mi to na svakim izborima potvrdimo.
