Bezvlašće. To je možda najbliži opis situacije na severu Kosova i to već godinama. Zgodno je to bezvlašće. Zgodno da bi se uspostavila sopstvena vlast zasnovana na vladavini jačeg, a jači, znamo to – tlači. A to „tlači“ na severu Kosova znači da i ubija, ako baš do toga dođe. Samo ne izazivajte. Ne povlačite đavla za rep jer kad se đavo okrene možete završiti kao Oliver Ivanović.
Ko je ubio Olivera?
Na ovo pitanje na Kosovu, a posebno na severnom delu, sa akcentom na Kosovsku Mitrovicu, svi znaju odgovor. Znaju, ali ništa.
Portal Krik je objavio intervju sa Bobanom Bogdanovićem, kriminalcem bliskim Veljku Belivuku, u kom on navodi da su u ubistvu Ivanovića učestvovale dve kriminalne grupe. Biznismen sa severa Kosova Zvonko Veselinović je, kako tvrdi Bogdanović, naručio ubistvo, dok je je ubistvo izvršio Ljubomir Lainović, a kao organizatora ističe Milana Radoičića, potpredsednik Srpske liste na Kosovu.
Osim toga, postojala je i optužnica kosovskog tužilaštva u kojoj se Radoičić i Veselinović pominju kao “vođe kriminalne grupe”, koja je planirala ubistvo srpskog političara Olivera Ivanovića.
POVUČEN NALOG ZA HAPŠENJE RADOIČIĆA
Kosovo je 2019. raspisalo nalog za hapšenje Milana Radoičića zbog sumnje da ima veze sa ubistvom Olivera Ivanovića. Međutim, za Milanom Radoičićem je marta 2021. povučen nalog za hapšenje.
„U atmosferi straha se ne živi“, govorio je Oliver Ivanović. Zato i nije više živ.
Ali šta je ostalo iza njega osim ovih reči?
Strah i strepnja. Možda ne svakodnevna, ali počesta i prečesta. Samo poslednjih, nešto više od godinu dana, Srbi sa severa su se bar tri puta okupljali na barikadama, a povodom želje vlasti u Prištini da uspostavi kontrolu i na severu, između ostalog i tako što bi ukinuli postojanje tablica sa srpskim registarskim oznakama, ali i gradova sa severa Kosova.
Svaki od tih puta Srpska lista, vodeća stranka kosovskih Srba, koja izbore na severu dobija i sa skoro 100% glasova, a koja je po svemu samo produžena ruka SNS-a i Aleksandra Vučića, filijala takoreć’, pretila je izlaskom iz institucija Kosova. Nije da ih je iko terao u njih, već to pravo imaju po Ustavu.
I slatka je ta pozicija. Ne pitaš se puno, kad dođeš kući, na sever, trudiš se da na sve moguće načine javno diskredituješ vlast u kojoj sediš, ali opet leže platica na račun i svima dobro.
I zaista je trebalo da dogori do prstiju, ili da neko već proceni da je vreme da se zaustavi proces integrisanja severa Kosova u kosovske institucije jer kontrolu će preuzeti, za boga miloga, policija i druge institucije.
Otkako je potpisan Briselski sporazum, 2012. godine, oni koji imaju rodbinu, ili često putuju poslom ili drugim obavezama prema jugu, odavno su prihvatili činjenicu da to mogu činiti samo sa kosovskim dokumentima.
Do trenutka izlaska Srba iz kosovskih institucija, malo toga je ostalo što nije imalo pečat kosovskih institucija. Kao jedan od poslednjih koraka preostale su registracije automobila koje su samo simbolika, baš kao i pasoši Srbije, jer sa njima ne mogu nigde da putuju, osim do Srbije.
Treba napomenuti da Srbi sa Kosova, čak i sa pasošima Srbije, nemaju iste mogućnosti putovanja kakvu imaju građani Srbije, jer imaju kosovske adrese. Ni Albanci koji su uzimali srpske pasoše ne mogu, pa je tako neko vreme aktuelno bilo plaćanje za dobijanje fiktivnih adresa po jugu Srbije, jer jedino sa tim adresama mogu ići dalje.
„SAMOZAPALJIVANJE“ AUTOMOBILA
A nije da ne uspevaju. Zvaničnih podataka nema, ali Kosovo godišnje napusti oko 20.000 do 30.000ljudi, uglavnom mladih. Koliko je napustilo sever Kosova, ne zna se jer se neki i dalje vode kao da žive tu. Osim, ako nisu odlučili napustiti ovaj nesrećni prostor u kom se sutra opet može zaratiti.
I niko ne gleda i ne pita kakvi su simboli na dokumentu kojim putuju/bespovratno odlaze. Bitno je putovati, jer „u atmosferi straha se ne živi“.
Da ste kojim slučajem bili na nekoj od barikada i pitali učesnike zašto su tu, koliko će se zadržavati, da li su zadovoljni ishodom, teško da bi našli raspoložene sagovornike/ce. Većini je to radna obavezakoju, ako ne ispunite, u najbolju ruku sledi vam otkaz. A možda se nekom i auto samopazali. Česta je to pojava na severu Kosova.
Kad se priča o jedinstvu srpskog naroda na severu to treba gledati i kroz tu perspektivu. Kažu da je mali broj onih koji su bili spremni da svoje tablice zamene za one RKS. Zašto?
Samo u poslednjih deset dana zapaljeno je nekoliko automobila sa RKS tablicama u srpskim opštinama. „Zapaljen automobil u Zvečanu“, „Zapaljen automobil na severu Kosova nakon preregistracije na RKS“, „U Zubinom Potoku zapaljen još jedan automobil nakon preregistracije na RKS“… Pandemija.
Kako i zašto i ko je zapalio?
Da li je policija pronašla počinioce? Jeste, kao i one koji su ubili i naredili ubistvo Olivera Ivanovića.
A nije samo do ovog pomodarskog paljenja. Paljeni su automobili i Oliveru Ivanoviću, ali ništa. Paljen je automobil i novinarki i urednici Kosseva, Tatjani Lazarević, ali ništa. Njoj je policija i rekla da se nov auto na parkingu samozapalio. I nisu oni jedini, jer mnogi javno to neće i ne smeju da kažu.
KO KONTROLIŠE SJEVER KOSOVA
I kome onda treba policija kad ne radio svoj posao? Idemo, dakle, na ogoljavanje. Kad je suspendovani kosovski policajac Nenad Đurić izgovorio: „Dosta je bilo“, nakon čega su on i kolege mu poskidali uniformu, bar su sa sebe skinuli teret obaveze da gledaju i da zatvaraju oči na očigledno oko njih.
A kad je Igor Simić, potpredsednik Srpske liste, na skupu u Kosovskoj Mitrovici izgovorio: „Na samom kraju, kad govorim o teretu borbe za srpski narod, moram da pomenem čoveka koji nosi možda i najveći teret poslednjih nekoliko godina, samo zato što voli svoj srpski narod i voli svoju državu Srbiju. Zato vas molim da najglasnijim aplauzom pozdravimo velikog Srbina, koji nikad nije podlegao ucenama i pritiscima – našeg brata Milana Radoičića“ – to je bila i poruka. Da se zna ko kontroliše prostor i Srbe. Barem one na severu.
Zamislite sad površinu od 1.200 m2 u kojoj policije nema, u kojoj caruje šverc, koji podržava čak i država Srbija, jer setimo se i Aleksandar Vučić je javno govorio, kad su uvezene takse na robu, da nalaze načine da dostave robu na Kosovo. Nikad nije rekao koji su to načini i ko pomaže da se roba preveze, a o Radoičiću je imao samo najbolje za reći.
I sad se pitate zašto ljudi sad to trpe? Ko je jednom napuštao kuću i svoj grad zna da je to jedna od najtežih odluka i da su brojni ostajali u njima i tu skončali svoje živote.
Do toga još nije došlo, ali nije daleko. Na kraju, Oliver Ivanović najbolje to zna. Odnosno, znao je baš kao što je znao da se u „atmosferi straha ne živi“.
