Ima u onom Ilije Čvorovića kad kaže: „Mene ako se sete na Dan bezbednosti, sete“, nečeg tragičnog. Ima želje Čvorovića Ilije da mu narod, kom tako verno služi, oda dužnu počast, ima želje Čvorovića Ilije da bude voljen.
Mnogi su to želeli za svojih kratkih života i nisu dočekali. Neki su priznanje dobili tek kad su se upokojili, a neki i godinama ili decenijama nakon. A neki, opet, nikad.
PREMIJER, PREDSJEDNIK, ŠEF UNIVERZUMA
A setite se nekad i svog detinjstva. Ne verujem da vas ima mnogo koji niste nekad poželili da nestanete samo da bi drugima napakostili, odnosno samo da bi vas drugi preklinjali da se vratite, molili vas za oproštaj čak.
Nekad je to uspevalo, a najčešće nije i onda odrastete i smejete se svojim dečjim postupcima. Ili možda grešim? Možda neki od nas nikad ne odrastu na taj način, a ona Ćvorovićeva želja čuči u vama i čeka momenat da eksplodira.
Ali potrebno je stvoriti i određene uslove da može eksplodirati na pravi način. Recimo, da postanete predsednik, premijer, šef univerzuma, da vas svi znaju, što bi rekao Mišo Kovač „u svom zavičaju“, a ako vas ne vole? Pa, zavoleće vas. Makar na silu.
Problem je samo što nisu baš svi sposobni da stvore te uslove i postanu predsednici. Međutim, mi se smrtnicima ne bavimo. Nas zanimaju oni koji se smeju smrti u lice. Nas zanima Spiderman ili Batman koji je umoran od spašavanja sveta, jer se umorio izbegavajući metke i koji bi da se povuče u svoju vikendicu na Jajincima, ali narod… Onaj narod Čvorovića Ilije, prepoznao je svog lidera, svoju ruku koja ga vodi ka carstvu nebeskom, odakle je i potekao, te ne dozvoljava svom umornom superheroju da se povuče i u osami kuva džem od malina. Ili šipka. Ili sprema ajvar.
Ali nije se taj naš superheroj stvorio tu preko noći. Godinama je on nosao gajbice svojim gazdama, nosio kišobrane, jer su ovima ruke bile zauzete drugim napravama, gledao je, učio i čekao trenutak. U međuvremenu je sabirao, oduzimao, pratio kako narod diše, šta narod misli i konačno je dočekao momenat kad je gazda bio u haškom kazamatu, a on tek generalni sekretar stranke, sa željom da poraste. A preko mučenog gazde nije hteo, a ni smeo.
Prvi test, naš budući superheroj, imao je u danima kad se od gazde odmetala oveća grupa sledbenika gde je i on pozvan da im se pridruži. Razapet između ljubavi ka gazdi, te želji da poraste, ali i suočen sa činjenicom da bi i u tom novom političkom entitetu morao biti tek sledbenik, istina prvi među sledbenicima, plasirao je nešto što je dugo pripremao.
“Ne moram da vam govorim koliko znači da 13 godina budete generalni sekretar najveće stranke u Srbiji i da posle toga vidite šta se sve zbiva i kako i na koji način se stvari dešavaju. U svakom slučaju, za mene ovo danas nije radostan dan“, rekao je te daleke 2008. godine naš heroj.
Usput je spominjao i povlačenje iz politike, prelazak kod brata u poslovne vode… Što bi rekli mladi: “nije se desilo”.
Prešao je u novi politički entitet na čijem vrhu se kočoperilo drugo lice koje je godinu dana posle pobedilo na izborima za predsednika, što je za našeg heroja bio dobar znak da će uskoro na tom vrhu biti on jer je to lice u svojoj kampanji najavilo da će, ako postane predsednik, podneti ostavkuna čelo novoformiranog političkog entiteta. I bi tako.
Put našem heroju je bio čist.
SVE JE KRENULO S PRVIM POTPREDSJEDNIKOM VLADE
Prezeo je tu stolicu, a malo zatim sa tim političkim entitetom uspeo je da preuzme vlast, ali opet je morao praviti trule kompromise i prepustiti drugima čelne funkcije, a on, skroman kakvim ga je majka napravila, sebi je dao novu funkciju – prvi potpredsednik vlade (PPV). Cilj je bio tu. Jasno vidljiv i opipljiv.
“Neka niko ne očekuje da ću da ćutim i da ću da se sklanjam pred kriminalom i korupcijom. Ako udarim u zid opstrukcije u ovoj velikoj borbi koju smo započeli, garantujem vam da više neću sedeti u Vladi”, rekao je tog septembra 2012. godine, te najavio da ta vlada neće baš potrajati. Trebalo je sve konce imati u svojim rukama. I bi tako.
Na novim izborma pobeđuje, funkciju PPV prepušta drugima, a on, rodila ga majka, sebi priskrbljuje čelnu poziciju šefa vlade, ali i šefa Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti.
Sa svojim prethodnikom na čelu onog, ne više tako novog političkog entiteta, nije bio u dobrim odnosima. Želeo je sve. I opet baca ostavku kao zalog, nakon što su smenjeni svi šefovi uprava u policiji, a nakon incidenta na nekom od splavova u kojima je bio umešan i njego sin, Danilo.
“Kao što znate, pre nego što budem smenjen, a uskoro ću biti smenjen sa mesta šefa Biroa, ili kako hoćete, podneću ostavku pa će gospodin Nikolić nekog drugog da postavi.”
Bilo je tu još najava da će se napustiti ta pozicija, ali onda naš superheroj čini ključni korak, te odlučuje da mu ni funkcija predsednika vlade nije po volji, ili da ne zadovoljava njegove apetite. Hteo je predsedničku.
Tek godinu nakon što je dobio još jedan premijerski mandat, preuzima funkciju predsednika. Njegov prethodnik je eliminisan iz političkog života, barem onog ozbiljnijeg, a on, skroman kakvim ga majka stvorila, preuzeo je sve.
Možda pomalo opterećen odlukom prethodnika da ostavi stranku, po preuzimanju predsedničkog mandata naš superheroj je često posezao za tim argumentom.
ON JE HTIO ALI MU NIKAD NISU DALI
Tako je 2017. rekao:
“U 2018. je deset godina SNS-a, ja mislim da se kongres partije zakazuje za januar 2019. početak 2019. kada planiram da izaberem naslednika… da predložim naslednika, a verujem da će ga izabrati većina u partiji koju vodim”.
Godinu dana posle je ponovio:
“Predsednik sam i Srpske napredne stranke još neko vreme. Verujem da je to maksimalno još godinu dana, do sledećeg kongresa odnosno skupštine Srpske napredne stranke”.
Još jednu godinu posle:
“Mora čovek da zna kada je vreme da dođe do određenih promena i da zna kada je vreme da sebe na poistoveti sa državom i da pomisli da je to samo za njega.”
Ponavljao je to barem jednom godišnje. Tako smo došli do 2020. godine:
“Važno je nekoliko stvari da kažem kao predsednik svih građana. Jer ja kao što sam i obećao… Uskoro će i organi stranke, biću samo predsednik građana, svih građana Srbije.”
Nije se desilo. Nije se desilo, Nije se desilo. Nije se desilo.
Nisu mu dali. On bi, ali… Nisu mu dali. Kako onda, tako i danas, ali danas je zalog puno veći – odlazak sa čela države.
Pre nepunih mesec dana, tokom jednog od svojih obraćanja narodu rekao je:
“Ja stvarno ne mislim da je bilo koji čovek isuviše važan za jednu državu. Mi smo svi smrtni i zna se tačno period na koji možemo da budemo izabrani, meni je ovo svakako poslednji mandat. Ja znam šta je moja dužnost kada je u pitanju država, bude li potrebe da na bilo koji način sačuvam državu i da joj u nekom trenutku kupim neko vreme, ne bih se libio.”
Rekao mi je urednik da na kraju budem oprezan sa zaključkom jer da to što do sad nije nijednom dao ostavku, na nijednu od funkcija koje je obavljao, osim kad su raspisivan izbori, na kojima je opet pobeda bila zicer, ne znači da ovaj put neće nešto slično učiniti.
A, šta reći? Za sve postoji prvi put. Tito je govorio: “Ako jednom umrem…” I umro. Nema “ako”.
