I onaj čuveni izraz Dan D (D-day, savezničko iskrcavanje u Normandiji (6. juna 1944.) kod nas je dobio novo značenje. Ili tumačenje. Sad je oznaka za dan deklaracije. To se pompezno najavljuje, to se reaguje, to se deklamuje, ono sve moj do mojega.
Za nacije koje slabo čitaju, mnogo smo se razdeklarisali po papiru. Posle implementacija, sporazuma, strategija i agendi, modni hit sezone su deklaracije, s tim da programski principi još nisu izaši iz mode. Njih sad vadimo za sezonu proleće/leto kad predizborna kampanja za lokalne izbore dobija na ubrzanju.
Najgore mi je što su se manekeni toliko otrcali da ih ne može popraviti nikakav stajling, pogotovo ne deklarativni. ‘Oš bošnjačku ili građanskobošnjačku, ‘oš srpsku nezavisnu ili srpsku zavisno nezavisnu, ‘oš hrvatsku ugroženu ili hrvatsku trećeentitetsku, ‘oš europsko agendno koristoljubivu ili nezamerajuću i nečineću… Nema šta nema. Osim para, ljudi i pameti. Toga definitivno nema.
Ali će da se bije odsutna bitka spasavanja svekolikih stražnjica u besparici. E sad! Osim ako „stranci“ opet ne priskoče sa kojih par desetina miliona maraka da ih sačuvaju i očuvaju. Kao što su već toliko puta.
Mi zauzeti pričom o našim autokratama i kvazidemokratiji, pa zaboravimo malo da nama šalju ovde ljude koji jesu demokrate kod kuće (drugačije ne bi ni mogli, ni smeli), ali ovde to sigurno nisu. Ovde su produžena ruka svoje spoljne politike i interesa svoje zemlje i to rade vrlo nedmokratskim načinom. Jer, uz svaku pomoć, uz svaki kredit, uz svaki paket kojekavih agendi, ide ono zašto i zbog čega, sa uslovom.
Uostalom, i ja bih tako da mi je država uređena, ima i para, pa mene poslali da branim demokratiju i standard svoje zemlje i zastupam njene interese nedemokratskim metodama i mrkvom na štapu među malim razjedinjenim narodima kojima gazduju korumpirane vođe, a te naše male (srazmerno ataru i populaciji, te izraženim ličnim sposobnostima i znanju) autokrate i diktatore lako je kupiti. E, onda oni dalje otkinu malo za svoju svitu, koju su stvorili da ih drži na vlasti, i problem rešen.
Da nam je demokratija na sceni, ne bi to išlo po kafanama uz podvriskivanje But they deliver! sve impresionista do impresioniste od impresioniranosti uspehom mile nam kleptokratske države. Demokratija se i zove tako jer uključuje mnogo više učesnika u procesu odlučivanja, a na kraju i odgovornost. Koju, takođe, ne posedujemo.
Tako se, na primer, uz pomenuto podvriskivanje od proameričkog postaje proruski čovek. Gledali. Još ako ima koja zgodna slika u dosijeu, podaci o tajnim računima i nekretninama, ili se potpomoglo malo pranju para, ide neviđenom brzinom. Ma, preko (izborne) noći. Sve za vlast, vlast ni zašta.
A vojna vežba u saradnji sa NATO na Manjači? Može i to sve pevajući Kaljinku. Ruski, a američki, evropski, a Vučićev. Na primer.
Uostalom, kud’ ćeš većeg poligona od em Bosne, em Hercegovine?! Ne postoji ni svetska, ni belosvetska interesna politika koja preko nas nije prejahala, niti postoji domaća nezajažljiva neznalica koja nije zacrtala sebi da bude predsednik nečega, pa makar lovačog društva. Taktičko-operativne tenderske vežbe u partijskim maskirnim uniformama. Ponekad isključivo nacionalnim, kad se ispod partijske liberalne ogoli i ona okorela nacionalno-interesna.
I davaće ti naši stranci opet nekih para ili podizanje nameta proglašavati reformskim sve dok jedni prete Rusijom, drugi Kinom, treći Turskom, čevrti Amerikom ili NATO-om… Jeftinije je na ovom poligonu čuvati svoje interese sa nacionalističkim kolopletom malih diktatora i kleptomana. Naravno da će izjave obilovati ljubavlju prema Bosni i Hercegovini i zabrinutošću za njenu sudbinu, u šta ću poverovati u svojoj četvrtoj reinkarnaciji, posle lobotomije. Jer, nisu došli da brane naše interese, već svoje i to je sasvim legitimno. Posebno što mi i ne znamo šta su naši interesi! Državni. Deklarativno država, u stvarnosti deklaracije.
Ma napiši nešto deklarativno, nek’ nešto novo bude… Kad već nije ljubavno, kako je to pevao Kemo Monteno.
