Država iz koje najviši zvaničnici pretvaraju ceo narod u prosjake. Na više načina. Prosjači se za humanitarnu pomoć i još oko nje svađa. A kad i stigne, onda ide svečani doček. Svako svoga mentora hvali i dočekuje avione, kamione u špaliru. Reči će mnogi da nismo jedini u tome, ali šta reći na stradanje šefa civilne zaštite Federacije BiH, koji je na motoru požurio da dočeka resporatore i stradao?! Dočekuju se svečano respiratori plaćeni od para poreskih obveznika.
Prosjaci postajemo skaradnom ekonomskom politikom, koja jedino zna da zahvata iz budućnosti, da otima od sledećih generacija. Ako ih uopšte bude ovde, ako ne ostanu samo starci i nemoćni iščekujući ili čudo, ili smrt.
Iščekujemo svakog dana izveštaj koliko zaraženih, koliko mrtvih, a onda i šta će krizni štabovi odlučiti. Što je najgore, upućuju se i otvorene pretnje da će biti potpuno zabranjeno kretanje na period od dve nedelje, pa krene stampedo na prodavnice hrane. I napravi se još gore.
Da li virus više napada noću ili danju – ne znamo, s obzirom da noću ionako ništa ne radi, pa ne znam ni gde bismo. No, u Federaciji BiH je ukinut isti dan kad je počeo mesec Ramazana, uprkos mudroj odluci reisa Kavazovića da džamije zatvore svoja vrata i da vernici molitvu obavljaju kod kuće. Rezultat kućnih okupljanja i kolektivnih iftara znaćemo narednih sedmica.
A uvek su kritične te naredne sve. Dve po dve. Rezultate loše odluke Srpske pravoslavne crkve da vrata drži otvorena vidimo po rastu broja zaraženih. Dok se prazne kašike sa hranom, ona jedna kojom se obavlja pričest išla je od jednog do drugog vernika. U tome se ne vidi opasnost prenošenja virusa, iako se zna da i među velikodostojnicima ima zaraženih.
To ne smeta, ali zato teorije o 5G mreži i ubeđivanje kako je to zlo kruže u ponižavajućem broju pregleda i komentara. Svaka šuša je našla priliku da iskaže svoju “naučnost” na polju epidemiologije i visoke tehnologije, a da pri tome ne upita od čega i kako će živeti već narednog meseca. Da ne govorim da je svaka šuša dočekala i priliku da pokaže raskoš svog obrazovanja javnim istupima, jer ovo je tako jedinstvena prilika da upravlja masama.
Nema goreg osećaja nego da to slušaš, odgonetaš logičnost rečenog, a ne možeš ništa da uradiš. A ne možeš da se ne pitaš u koji ćošak se gurnuti istinski stručnjaci. Njih nešto baš i nema u tim kriznim štabovima i koordinacionim telima. Ponekog pripuste čisto da se može reći da izuzetak potvrđuje pravilo, a ono kod nas je uvek: ambicioze neznalice napred, znanje stoj! Najčešće pominjana reč u proteklih mesec dana je – struka. U zemlji u kojoj je ona najmanje cenjena i najčešće nepoželjna.
Ponižavajuće da nam se podrazumevaju oni koji nisu prestajali da rade od početka epidemije. I primaju manju platu nego oni čija plata se isplaćuje od poreza i doprinosa zarađenih krvavim radom u pogonima, trgovinama, za volanom kamiona u beskrajnoj koloni, na građevini ili u montaži na terenu. Za njih je ukidanjem policijskog časa odmah ukinuto i skraćeno radno vreme. Možda još da im se da kakva prostirka da i prespavaju na radnom mestu, jer nema odgovora kako do posla od kuće i nazad.
Osim svojim kolima, što opet ide iz njihovog džepa. Ma, da. Top je ta struka i logika, to je to naše uvažavanje onih koji zarađuju mizerne plate i sebi, ali i onima koji o njihovoj sudbini odlučuju.
Ona očekivanja da država pokaže snagu štiteći svoje građane, pokazala su se opet samo pustom nadom naivnih. Niti se koordinira unutar države, niti znamo kuda ćemo. Svako u svom ataru na svoj način, pa malo jeste karantin, malo nije, malo jeste policijski čas, malo nije.
Onaj ko živi u jednom entitetu, a roditelji ili deca su u drugom, mora da rešava križaljku kako do njih ako je u Republici Srpskoj zabrana kretanja van mesta boravka vikendom, policijski čas je od 20 časova svako veče, starijima od 65 dozvoljeno je kretanje utorkom i petkom od sedam do dest časova, dok je u Federaciji BiH ukinut policijski čas, a kretanje starijim od 65 dozvoljeno ponedeljkom, sredom i petkom do devet do trinaest časova.
Zamislim nekog ko ima 66 godina, živi u jednom entitetu, a roditelj od 85, recimo, u drugom. Šanse da se dostavi bilo šta su petkom od devet do deset časova. I to nam je država. I struka. Treba, je li, ostaviti institucijama da rade svoj posao. Eh, kuku nama doveka. Ne mogu se dogovoriti o podeli para od kredita, a da se dogovore o ljudima! Kredita, koji su potpisala trojica velikih šefova mimo institucija države, uz asistenciju onih koji su nas učili demokratiji i vladavini prava.
Na kraju, kome su važni ljudi, osim na dan glasanja i to samo kao broj?! Važne su pare i važna je vlast.
A ako se stanje pogorša, ako virus pokaže još veću snagu, zanima me ko će ponovo verovati ovim i ovakvima i poštovati neka nametnuta pravila, opet od kojekavih kriznih štabova, koji ne koordinaraju aktivnosti između sebe, pa čak ni u okviru jednog entiteta ili jednog kriznog štaba.
Bojim se samo da se u BiH opet neće shvatiti da se poštovanjem sebe i svojih najbližih, učenjem i spoznajom najbolje štitimo i od bolesti i od ovakve vlasti. To je ona potrebna opštenarodna odbrana i društvena samozaštita (ONO i DSZ), kojoj raspadom Jugoslavije dajem novo značenje.
