Danas
Piše: Aleksej Kišjuhas
I one takođe „nisu oružane, mada i takve još nisu isključene“. Tim ratnim povodom, najnoviji balegarluk i splačinarstvo se odigrao u Skupštini Srbije, kada je Vojislav Šešelj navodno cepao i gazio hrvatsku zastavu i gostima psovao „ustaške“ majke. Državnu delegaciju Republike Hrvatske ovo je (naravno) zapeklo kao urinarna infekcija, pa je promptno prekinula svoju zvaničnu posetu Srbiji. Bio je to još jedan zgodno nezgodan povod da se Beograd i Zagreb ponašaju kao razvedeni roditelji koji nisu ostali u dobrim odnosima: da se ne javljaju na telefon, da uskraćuju posete, da se zlobno podsećaju na stare svađe i nepočinstva, na polzu svojih stanovništava. Obradovali su se svi dežurni skupljači salveta sa nacionalnim motivima, prebrojava se naoružanje, a režimski su tabloidi na svoje naslovne stranice iznova i sa upadljivom lakoćom metnuli „rat“. Mudrim rečima filozofa Momčila Bajagića o nesrećnom balkanskom poluostrvu krvi i meda: „tu svako može biti dušman i brat, svakih pedeset leta izbije rat“.
Naime, za mnoge na Balkanu, rat je poput alkohola i cigareta: nije zdrav, al’ je nekako lekovit. A da li je to zaista samo balkanski usud? Ima li nešto trajno ratoborno u srpskohrvatskoj prirodi i društvu? Zašto ne možemo da budemo kao, recimo, nekakva Švajcarska? Jer, dok mi imamo četničke kame i ustaške srbosjeke, švajcarski vojnički nož ima vadičep za vino, pincetu i čačkalicu. A to je već jedna mirnodopska i posve hedonistička oprema sa kojom se fakat ne ide u bitku. Dobro, Švajcarska zapravo i nije najbolji primer – u pitanju je bio jedan od najkrvoločnijih kutaka rane moderne Evrope (glavni švajcarski izvoz, pre sireva i satova, bili su vojnici-najamnici, odnosno plaćeničke paravojske), ali poenta je jasna. Da li je balkanski čovek nepopravljivo agresivna životinja? I da li je rat zaista najbolja „škola života“, jer „ono što nas ne ubije, to nas ojača“, kako je bio drobio filozof Fridrih Niče?
Izvesni 21-godišnji britanski poručnik Henri Džejms je sa fronta u Prvom svetskom ratu svom bratu poslao pismo sledeće sadržine: „Da li si nekada razmišljao o tome da je, uprkos ratnim užasima, rat ipak jedna velika stvar? Hoću da kažem da se tada suočimo sa stvarnošću. Ludorije, sebičluk, luksuz i sitničarstvo većine ljudi u mirno doba, u ratu su zamenjene divljaštvom koje je bar iskrenije i otvorenije. U miru živimo svoj mali život, bavimo se trivijalnostima, brinemo samo o svojoj udobnosti, o novcu i tako tome. Kako li je to podao život!“. Poginuo je tri dana kasnije na Zapadnom frontu.
Ali takvu političku logiku i danas spremno reklamiraju mnogi političari, kulturnjaci i književnici, odnosno dežurni davaoci tuđe krvi. A na tom istom frontu, suštinu i smisao (svog) života je skapirao i jedan austrijski kaplar i netalentovani slikar, a o čemu je naširoko i jednako netalentovano pisao u „Mojoj borbi“. Ta se suština sastojala u stavu da je život jedna džungla i bojno polje, i da najbolje nacije treba da prevladaju, odnosno da porobe i/ili istrebe sve „inferiorne“ nacije i uopšte ljude koji im stoje na putu. Srećom u zastrašujućoj nesreći, Aušvic je ostao krvavo svedočanstvo kuda ovakve ideje i zlomisli mogu da odvedu čoveka i društva. Doduše, kako za koga. Jer, samo 45 godina kasnije, pripadnici JNA i srpske paravojske, izveli su oko 260 „(nacionalno) inferiornih“ ranjenika i bolesnika iz vukovarske bolnice, streljali ih, i buldožerom zakopali tela u masovnu grobnicu na poljoprivrednom dobru Ovčara.
Tokom čitave ljudske istorije, ratovi i genocidi su bili pravilo, a mir je bio izuzetak. Ljudi su sukobe i ratove uzimali zdravo za gotovo, dok je mir bio samo jedno privremeno i upadljivo neobično stanje stvari. Kada su političari, popovi, poslovni i obični ljudi planirali budućnost, imali su rat na umu. I u Kamenom dobu, i u antičkim polisima, i u renesansnoj Firenci, i u industrijskom Parizu, svako je znao da svakog trenutka neprijateljski susedi mogu da upadnu u selo i grad, poubijaju stanovništvo, otmu bogatstva i siluju žene. Pa ipak, to više nije slučaj u razvijenom (ali ni u većem) delu sveta, onom koji i diktira i usmerava razvoj ostatka tog sveta. Uostalom, kako kontraintuitivno i argumentovano dokazuje kognitivni naučnik Stiven Pinker, nasilje i ratni sukobi su u globalnom padu i regresu. Uprkos tragičnim vestima na TV, u novinama i na internetu, svet je objektivno postao miroljubivije mesto za život nego ikada u svojoj istoriji. Broj umrlih od ratnih sukoba na svetu 2012. godine bio je 120.000 ljudi. Dok je, primera radi, iste godine samoubistvo izvršilo 800.000 ljudi, a od dijabetesa je preminulo 1,5 miliona ljudi na svetu. Veštim rečima istoričara Juvala Noje Hararija, „šećer je danas opasniji od baruta“.
Zvuči neverovatno, ali prokleti hipici i devojke sa izbora za „mis“ su uspeli u svojim namerama: mir u svetu je postao realnost. To naravno ne znači da se na planeti više ne vode ratovi, eno nesrećne Sirije, a ni u Iraku i Avganistanu nije veselo. Niti to znači da neće biti ratova u budućnosti i da je na delu „kraj istorije“ onog Amerikanca japanskog porekla. Međutim, bila se promenila logika u vezi sa ratovanjem. I prema dotičnoj je rat (najzad) postao jedno „nenormalno“, a mir „normalno“ stanje, što jeste ključan i zapravo sasvim neobičan trenutak u istoriji civilizacije. Za najveći deo čovečanstva, rat je naprosto nezamisliv. A ukoliko se rat negde i dogodi, svi se uzbune i unervoze, pa užurbano organizuju mirovne pregovore i konferencije, i dele Nobelove nagrade posle. Jer, mir više nije samo privremeno odsustvo rata, već uobičajeno stanje stvari. I taj i takav mir jednostavno postoji među najvećim brojem zemalja na svetu.
Nije izvesno da će sledeće godine zaratiti Češka i Poljska, Indonezija i Malezija, Brazil i Argentina, zar ne? Čak su i tekući ratovi upadljivo jednostrani: Sjedinjene Države su tukle po Bagdadu i Kabulu, ali nijedna bomba nije pala na Njujork ili Čikago. Konačno, globalna ekonomija danas je ekonomija znanja, i ne počiva toliko na prirodnim resursima, već na ljudima. I upravo zato se ratovi još uvek vode na Bliskom istoku, Kavkazu i u Africi, gde prirodni resursi poput nafte, gasa i rudnih bogatstava imaju neku vrednost. Ali zato više nema nikakvog smisla da, recimo, Kina izvrši invaziju na Silicijumsku dolinu u Kaliforniji kako bi joj preotela „ljudske resurse“ poput hipsterskih programera sa njihovim znanjem i veštinama.
Dakle, iako su Nemačka i Francuska bile u miru 1912. godine, svima je u principu (hm, i zahvaljujući Gavrilu Principu) bilo jasno da ove države mogu da se late oružja i pohvataju za gušu već 1913. ili 1914. godine. Međutim, nešto se od tada bilo promenilo. Jer, iako su Nemačka i Francuska u miru 2018. godine, svima je odjednom van pameti da one mogu da zarate 2019. ili 2020. godine. A gde smo tu – mi, na Balkanu? Nažalost, 2018. godine ipak niko ne može da garantuje da Srbija i Hrvatska (ili Kosovo ili Bosna i Hercegovina) neće zaratiti 2019. ili 2020. godine. Uostalom, ako pogledamo naslovne stranice tabloida, rat samo što nije, ako već i nije, samo nas nisu obavestili. Mi komotno zveckamo oružjem, ispravljamo istorijske nepravde i vraćamo opštenarodnu odbranu, huškamo na rat i prepaljujemo se na isti, poput onog spomenutog britanskog poručnika ili austrijskog kaplara, tavoreći u prljavim, zagušljivim, smrdljivim i uskogrudim rovovima nacionalizma.
Na Balkanu na delu nije „mir u svetu“ (niti pak zdravlje delfina) iz narativa spomenutih lepotica sa izbora za „mis“. Već samo mukotrpno primirje, baš kao posle Prvog svetskog rata, nakon kojeg gorljivo priželjkujemo novi konačni obračun ili pak konačno rešenje. I upravo zato je Balkan parija Evrope i sveta, ili otomanski „bolesni evropski čovek“ današnjice. I otuda nas evropske birokrate ništa ne razumeju, a neretko i kolonijalno tretiraju. A kako drugačije? Upravo zato žele – ili ne žele – da nas prišljamče uz sebe, svesni da u ovom „regionu“ ratovi još nisu završeni, o čemu uvijeno pišu u svojim izveštajima. Zahvaljujući genocidnim ratovima devedesetih, i njihovom nasleđu danas, sociopolitička i kognitivna revolucija prema kojoj je rat izuzetak, a ne pravilo, naprosto je zaobišla ove prostore. Čehov je kosmopolitski bio rekao da „ne postoji nacionalna tablica množenja“. Ali, mi se i danas sabiramo, oduzimamo, množimo, a posebno delimo, upravo po reakcionarnom (etno)nacionalnom principu. Suprotno globalnim i istorijskim trendovima, ratovi na Balkanu su kao Đekna: još nisu umrli, a ka’će ne znamo. A sve dok pažljivo negujemo naše permanentno primirje, nećemo postati ravnopravni deo razvijenog sveta. Niti ćemo imati budućnost vrednu življenja.
