Krenimo u ovu avanturu sa kosovskim primerom. Pozitivnim, za promenu. U aprilu 2019. godine kosovske vlasti vratile su na Kosovo 110 svojih državljana, odnosno državljanki – 32 žene, 74 dece i četiri muškarca sa područja Sirije, a nakon propasti Islamske države.

Rizičan potez, nepopularan svakako, ali i nešto što bi trebalo da je sasvim normalno, što je za DW tada pokušao objasniti i Mensur Hoti, direktor Sektora za javnu bezbednost:

„To je bio jedini put da se suočimo s problemom. Ti ljudi su naši građani. Naš ustav nam propisuje da se staramo o svojim ljudima bez obzira na to gde se nalaze“.

ZATOČENE U SIRIJSKIM KAMPOVIMA

Slično se desilo i u BiH. Naime, 29. novembra 2019. odlukom Predsjedništva BiH omogućen je povratak 24 državljana, odnosno državljanki BiH, što je samo jedan deo od ukupnog broja državljana, odnosno državljanki, koje borave u kampovima na severu Sirije, koji su pod kontrolom Kurda.

I Srbija ima svoje državljane, odnosno državljanke zatočene u kampovima. Reč je mahom o osobama sa područja Sandžaka (Tutin, Sjenica, Novi Pazar), ali za razliku od Kosova i BiH, njihova matična država ne pokazuje nikakav interes za njihov povratak.

Strah od terorizma, ili je „samo“ činjenica da je reč o muslimankama i njihovoj deci, pa se kao takve ne percipiraju bitnima?

Foto: Jedan od kampova na sjeveru Sirije (scena iz filma)

Važno je to pitanje, ali o njemu možemo da raspravljamo samo u domenu teorija jer se Vlada Srbije nikad nije očitovala ni toliko da bismo mogli da pročitamo između redova.

A pitanje žena koje su krenule sa svojim partnerima put Sirije do pre godinu bila je tabu tema čak i u Sandžaku. Ako se i pričalo, više se šuškalo, a razloga za to je previše, ali najvažniji je svakako strah od odmazde prema prvenstveno ženama i deci koje se nalaze u sirijskim kampovima Roj i Al–Hol. Zabranjuje im se komunikacija sa spoljnim svetom, oduzimaju im se mobilni telefoni, ali kao što smo videli, mogućnosti da se vrate u svoje matične države ipak postoje, no za to je pre svega potrebna politička volja.

A nju nekad valja i podstaći. Kad se udruženje Impuls iz Tutina upoznalo sa nekoliko lokalnih slučajeva, putem razgovora sa ženama koje u kampovima u Siriji imaju ćerke, sestre, ili neki drugi rod, prvo nisu znali kako da procesuiraju tu priču. Iako višegodišnje aktivistkinje koje rade na pravima žena, prvi puta, nakon 20-ak godina postojanja suočile su se sa pričama koje nisu mogle ni tek tako da iznesu u javnost zbog opasnosti da žene sa decom, koje se nalaze u Siriji, ne budu žrtve odmazde. A već su postale žrtve, sve je očiglednije, trgovine ljudima.

Foto: Tridesetak žena iz Sandžaka zatočeno s djecom u kampovima na sjeveru Sirije (scena iz filma)

Stoga su se zajedno sa organizacijom Astra, koja radi na sprečavanju trgovine ljudima, ali i upoznavanjem sa ovim problemom, odlučile da svedočenja lokalnih žena pretoče u film. Dale su mu naziv: Nikom ona ne treba, a film je postao deo projekta Jačanje otpornosti zajednice na savremene oblike trgovine ljudima.

Film je prikazivan u Sarajevu, Konjicu, Kotoru, Beogradu, ali ono što je najvažnije – prikazan je i u Sjenici, Tutinu i Novom Pazaru, jer iz tih sredina se odlazilo za Siriju.

NI FILM NIJE PUNO POMOGAO

Cilj ovog filma je osvetljavanje ovog problema među lokalnim stanovništvom, ali možda još važnije, kako bi se glas žrtava i porodica žrtava čuo dovoljno daleko da se i vlasti Srbije pobrinu za svoje državljane, odnosno državljanke, koje su po načinu na koji su odlazile u Siriju zaista postale žrtve trgovine ljudima. To je Novopazarkama i Novopazarcima pokušala objasniti i Hristina Piskulidis iz Astre:

„Videle smo da način na koji su se ove žene našle u ovoj situaciji podseća na jedan od klasičnih načina vrbovanja devojaka koji se zove ’loverboy’, gde one zapravo ulaze u neki emotivni odnos sa osobom koja ih kasnije trafikuje. Imamo slučajeve žena i mladih devojaka koje su stupile u emotivni odnos s ljudima sa kojima su kasnije otišle u Siriju ili Tursku i to je došlo do manilupacije njihovim emocijama, bile one intimne prirode ili regilioznim osećanjima koje su gajile, želeći da budu dobre pripadnice verske zajednice,“ rekla je Piskulidis.

Foto: Hristina Piskulidis

Ona smatra da se mnoge evropske vlade, pa tako i Vlada Srbije, ograđuju od ovih slučajeva zbog potencijalnog terorizma, ali ističe da, ako su te žene bile uključene u neko krivično delo, da je reč o „prinudnom vršenju krivičnih dela tokom boravka u lancu trgovine ljudima“, što se ne može karakterisati kao krivično delo koje je počinila žrtva trgovinom ljudima – jer su žrtve nekažnjive.

Ističe da dok država ne odobri povratak žena i dece – povratka neće ni biti, a da je pravi zadatak sada da ovaj problem postane što vidljiviji.

Da je reč više o političkom pitanju, nego pravnom slaže se i advokat Aleksandar Olenik, koji ima višegodišnji staž u radu sa žrtvama trgovine ljudima. I na tom političkom polju ukazuje na dvostruke aršine – na različita shvatanja i krivična gonjenja u slučaju odlaska na ratišta u strane zemlje.

„U zadnih 10 godina imamo iskustvo sa muškarcima koji su vraćeni iz Sirije i Rusije. Tu se vidi jedna vrsta diskriminacija našeg tužilaštva jer postoje dva krivična dela – učešće u stranoj vojsci, ako ste išli da ratujete na strani Rusije, i terorizam, ako bude isporučen iz Sirije. Ako ste išli u Rusiju dobijate uslovne osude. Nikad nisam dobio odgovor koja je razlika između ta dva ratišta, zašto je jedno terorizam, a drugo učešće u stranoj vojsci“, objašnjava on.

Foto: Aleksandar Olenik

Iako odgovora nikad nije bilo, u ovome možemo da iščitavamo zašto je i takav odnos prema ženama i deci koja su u kampovima. Takođe ističe da, ako se desi da se vrate u Srbiju, da bi verovatnoća da budu procesuirane za terorizam bila mala jer „žrtve su nekažnjive“.

Ali daleko smo od njihovog povratka jer vlasti ne reaguju, pa smatra da je pritisak na vlast jedini mogući način kako bi barem uvideli da od rešavanja ovog problema mogu imati neku korist.

Kao primer naveo je druge zemlje koje su, sarađujući, uspele da izvuku svoje državljanke.

To je učinila Nemačka, ali da bi uopšte pokrenuli taj proces potrebna je dobra komunikacija sa kurdskim vlastima, što ni Nemačka nije imala jer bi time poremetila odnose sa Turskom, pa je u priču uletila Finska, a onda su svi zajedno u avion smeštali državljanke zemalja koje su pokazale interes za njih.

SRBIJA NE POKAZUJE INTERES ZA SVOJE DRŽAVLJANKE

Problem je što Srbija ne pokazuje nikakav interes, a na sve upite koje su iz Astre slali na adresu Ministarstva spoljnih poslova (MSP) i unutrašnjih poslova (MUP), nikad ni jedan odgovor nije stigao. Čak ni na pitanje koliko državljana, odnosno državljanki ima u kampovima. Stoga se drže brojke od 28 žena sa decom, što je brojka koju je na nekom skupu pre više od dve godine izneo sada već bivši ministar policije.

Dženeta Agović iz Impulsa kaže da su oni došli do podatka o 26 žena sa decom, ali veruje da država zna imenom i prezimenom ko se tamo sve nalazi.

Foto: Dženeta Agović

„Pre neka dva meseca Impuls se obratio ambasadi Srbije u Siriji sa pitanjem šta oni misle da rade po pitanju naših žena i dece. Bili su ekspeditivni i poslali su odgovor da to nije u njihovoj nadležnosti, da je to pitanje Nacionalnog koordinacionog tela za borbu protiv terorizma i da se obratimo u MUP. Mi smo ih kontaktirali, kao i MSP i važan je podatak da smo kao organizacija kontaktirali međunarodne organizacije: UNHCR, IOM, Crveni krst, američku ambasadu…Nama se niko osim američke ambasade nije javio. Oni su jedini pokazali zainteresovanost za temu“, naglasila je Agović.

Treba, međutim, ponoviti da se niko neće ni zainteresovati, niti tražiti da se vrate nazad ako se matična država ne zainteresuje za njih.

Ono što se po Sandžaku retko ko usudi javno izgovoriti je odgovornost Islamske zajednice, kako u trenucima kad su odlazili na ratište, tako i danas. Ta tišina ujedno znači i odobravanje, ali ona znači i otklanjanje bilo kakve odgovornosti a samim tim i uticaja na one koji donose odluke u Vladi Srbije.

Foto: Novi Pazar

Iako je pokojni muftija Muamer Zukorlić tražio nešto slično, odgovor nikad nije dobio. Barem ne da mi znamo. I tu se stalo.

Znajući kakav uticaj je Zukorlić imao pre svega u Sandžaku, ali i da je godinama unazad bio sastavni deo vlasti, moglo bi se bez ikakve greške zaključiti da su on, ali i njegovi sledbenici mogli i morali uraditi puno više od ispraznog gesta. Štoviše, za odlazak u Siriju optuživali su one koju pokušavaju da ujedine dve islamske zajednice u Srbiji, da su upravo oni manipulisali tim mladim ljudima.

Žene i deca koje se nalaze u kampovima odavno su bez partnera sa kojima su krenuli na put. Neke od njih su i tamo rađale decu s novim partnerima i sve što žele je da se vrate u matične zemlje. Pa ako to znači i sudsko procesuiranje za čin terorizma, ni to nije problem, jer sve je bolje od situacije u kojoj se nalaze, a to je već i više nego dovoljna kazna, ako kaznu uopšte i zaslužuju.

OSTAVITI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Unesite Vaše ime