Piše: Nenad Radičević
Vest da je u jednoj uličnoj svađi došlo do napada nožem, pri čemu je poginuo nemački državljanin Danijel H. (35), za šta su u početku bili osumnjičeni jedan Sirijac i jedan Iračanin, bila je dovoljna da zapali istočnonemački grad Chemnitz i dovede ga u fokus svetskih medija.
Na poziv krajnje desničarske grupa lokalnih huligana da dođu i pokažu ljudima “ko je glavni u gradu”, najmanje 800 žitelja, među kojima i pripadnici desničarskih ekstremista, kreće u marš ovim gradom u blizini nemačko-češke granice, pri čemu su pojedinci čak snimali sebe kako po gradu presreću ljude i jure ih i maltretiraju samo zato što im ne liče na Nemce već na migrante. Već sledećeg dana došlo je do novog desničarskog marša “u odbranu Chemnitza” od migranata, ali i kontramitinga koji su organizovali protivnici ovih desničarskih ispada, pre svega levičarske grupe. Policija je jedva sprečila veće sukobe, na udaru su bili i novinari, a pojedini desničari salutirali su nacističkim pozdravom, što je zakonom zabranjeno u Nemačkoj.
Potonji protesti i kontraprotesti u Chemnitzu doveli su, ne samo do velike političke debate unutar Nemačke, već i do velike pažnje međunarodnih medija, koji su neretko u objašnjavanju uzroka protesta bili skloni uprošćavanju situacije i jednostavnim odgovorima za sve. Za jedne je to bio dokaz pogubnosti migrantske politike Angele Merkel, za druge dokaz rasta neonacizma i rasizma u Nemačkoj, treći su tvrdili da je ksenofobija na istoku Nemačke podstaknuta siromaštvom, za četvrte istočni Nemci još nisu naučili šta je demokratija, dok su petima mediji svojim načinom izveštavanja doprineli da dođe do ovakve polarizacije.
Medijske priče o Chemnitzu su zapravo bile pune poluistina i zabluda, budući da je istina o stanju i uzrocima bunta u ovom univerzitetskom centru u pokrajini Saksonija mnogo komplikovanija nego što se čini.
Žrtva migrantskog porijekla
Za početak je iz brojnih medijskih izveštaja nekako prenebregnuto da Daniel H, zbog čije smrti su na protest prvi pozvali lokalni huligani, nije “organski Nemac”. Otac mu je Kubanac i Daniel bi, zbog svoje tamnopute kože, sasvim sigurno bio meta napada upravo ovih huligana, koji su po Chemnitzu jurili i napadali sve one koji ne liče na Nemce. Dakle, Daniel je krajnje desičarskim huliganima bio samo povod za divljanje, dok mnogi od građana koji su kasnije podržali desičarske proteste nisu ni znali previše o žrtvi.
Osim toga, da stranci i izbeglice zapravo ni na koji način nisu pravi uzrok desničarskog bunta svedoče brojke. Stranci imaju udeo od tek sedam procenata u ukupnom stanovništvu Chemnitza, a izbeglice samo dva odsto. Svi oni nisu predstavljali bilo kakvu ekonomsku pretnju domaćem stanovništvu, jer u Saksoniji nezaposlenost iz godine u godinu pada. Čak ne mogu ni da se požale, kao njihovi sunarodnici na zapadu, da mnogi roditelji i deca, koju sreću u vrtićima ili školama svoje dece, ne govori nemački ili ga govore vrlo loše. Ukratko, u Chemnitzu jednostavno ne dolazi do sudara civilizacija, kultura i rasa. Doduše, to delom doprinosi porastu ksenofobije.
Kontraprotesti “Nas je više”, koji se proteklih dana održavaju, ne samo u Chemnitzu, već širom zemlje, dokazuju da su pristalice krajnje desničarskih stavova u očiglednoj manjini. Ipak, činjenica je da je spremnost krajnjih desničara na istoku zemlje da izađu na ulice veća nego na zapadu, što se najviše videlo proteklih godina na protestima pokreta Pegida (“Patriotski Evropljani protiv islamizacije Zapada”). Zbog toga, pojedini ugledni evropski mediji tvrde da istočni Nemci još nisu naučili šta je demokratija.
“Istokom su vladale diktature više od 50 godina: prvo nacisti, potom komunisti. Za razliku od zapadnih Nemaca, istočni Nemci nisu imali prijateljske okupatore da ih nauče osnovama pluralizma i demokratije. Umesto toga, imali su Ruse”, ističe danski konzervativni dnevnik Jyllands Posten, objašnjavajući uzroke dešavanja u Chemnitzu.
DDR uticao na mentalitet ljudi na istoku
Ova ocena povodom dešavanja u Saksoniji je, pak, zanemarila činjenicu da je demokratski bunt protiv komunizma krenuo upravo u Saksoniji. Dresden, Leipzig i Chemnitz su gradovi na čije ulice su u jesen 1989. ljudi hrabro prvi izašli uzvikujući parole “Mi smo narod” iako niko još nije znao da li će Sovjeti krenuti da tenkovima uguše svaki pokušaj ujedinjenja dve Nemačke. Osim toga, to što u DDR Sovjeti Nemce nisu terali na suočavanje sa nacističkom prošlošću na način kako su to Amerikanci činili sa Nemcima u Zapadnoj Nemačkoj, nije doprinelo da sklonost pojedinaca ka neonacističkim idejama nestane na zapadu. Štaviše, jedna od najradikalnijih grupa, primera radi, otkrivena je u Heidelbergu, univerzitetskom centru na zapadu zemlje koji je bio pošteđen savezničkog bombardovanja a do pre desetak godina bio nemački grad sa najviše američkih vojnika.
Međutim, da je DDR zaista uticao na mentalitet današnjih istočnih Nemaca prošle godine utvrdila je studija Instituta za demokratske studije Univerziteta u Goettingenu, proučavajući desničarski ekstremizam. Istraživači su utvrdili da većina ljudi na istoku nisu rasisti, ali i da je većina previše tiha u reagovanju na desničarski ekstremizam. Nakon rada u fokus grupama i razgovorima sa žiteljima i lokalnim političarima, autori zaključuju da su istočni Nemci naučeni da imaju “preteranu potrebu za harmonijom, ‘čistoćom’ i redom”, kao i “kolektivan, pretežno pozitivan i etnički čist identitet”, podsećajući da je državna ideologija DDR podsticala ljude da veruju u prijateljstvo među narodima, ali sa jasnom porukom da su stranci u Nemačkoj samo tu kao gosti.
Autori ističu i “kulturu selektivnog sećanja” koja doprinosi da istočni Nemci potiskuju negativna sećanja na komunističku prošlost, potom da ne uspevaju da se suoče sa teretom nacističkog antisemitizma te su skloni da okrivljuju strance za društvene i ekonomske probleme.
Studija, pak, nije uzela u obzir da je strah od svega stranog ukorenjena prevashodno u Saksoniji i pre komunističke vlasti, jer su se vekovima unazad na ovom prostoru borili za dominaciju germansko i slovensko stanovništvo. To je u mnogome uobličilo saksonski mentalitet, naročito posle poraza od Prusa, posle kojeg su Saksonci osećali stalno u podređenom položaju.
Siromaštvo i ksenofobija
Iako je pomenuta studija utvrdila da ksenofobija na istoku Nemačke nije podstaknuta siromaštvom, osećaj da su Nemci druge klase je na istoku zemlje jak. Autori studije ističu da se ljudi na istoku osećaju da su žrtve, najpre zato što su društveno-ekonomski marginalizovani u odnosu na velike gradove pa potom i u odnosu na zapad zemlje. Osećaj da su žrtve se potom povezuje i sa izbeglicama za koje veruju da imaju privilegovan položaj u Nemačkoj.
Komentatorka ekonomskog dnevnika Handelsblatt, Donata Riedel, smatra da je pogrešno krajnje desničarski ekstremizam objašnjavati isključivo ekonomskim razlozima.
“Da je to slučaj, udeo glasača AfD-a bi bio veći na severu Nemačke nego na jugu. Ali upravo je suprotno. Na istoku je najveći udeo u bogatoj Saksoniji, a na zapadu je najveći u bogatoj Bavarskoj”, ističe Riedel. “Upravo zato što je je od ponovnog ujedinjenja Nemačke savezna politika toliko fokusirana na ekonomiju, čini se da je previdela produbljivanje jaza između modernizatora, koji smatraju interesantnim sve novo, uključujući i migrante, i onih sa čvrstim vezama sa domovinom koji se osećaju preplavljenim tolikim promenama u tako kratkom vremenom periodu”.
Da u razočaranju promenama koje su usledile posle ujedinjenja dve Nemačke treba tražiti uzroke bunta smatra i Ulrike Winkelmann u komentaru za javni radio Deutschlandfunk.
“Pažljivi posmatrači su primetili da grupe određenog godišta su naročito bile prisutne – grubo govoreći četrdesetogodišnjaci i pedesetogodišnjaci. To su verovatno isti oni ljudi koji su kao mladi učestvovali na protestima 1990-ih. Da li je moguće da je to izgubljena generacija za demokratiju”, pita se Winkelmann.
Oni koji su 1989. bili za otvorene granice, za demokratiju i za slobodnu štampu sada su protiv otvorenih granica, sumnjaju u demokratiju, a medije nazivaju “lažljivom štampom”, izrazom koji su nacisti koristili da diskredituju kritičku štampu.
Winkelmann smatra da bi bilo dobro da se “okrenemo starijoj generaciji, generaciji penzionera, i nasleđu, koje je bespotrebno u devedesetim godina pregazio tadašnji kancelar Helmut Kohl – konkretno antifašističkoj tradiciji DDR-a”.
“Sjajne ideje sa Zapada neće biti od koristi u Saksoniji. Demokratama koji tamo žive je neophodna solidarnost i podrška kako bi još jednom doveli do promene raspoloženja na ulicama Chemnitza”, ističe ova komentatorka.
Krivica i na medijima
U tome nemalu ulogu moraju da imaju i mediji, koji prema oceni spoljnopolitičkog urednika i kolumniste austrijskog dnevnika Kurier, Andreasa Schwarza, snose deo odgovornosti za razmere desničarskog marša u Chemnitzu. Primećuje da su mediji (ne)namerno proteklih dana pomogli širenju negativnog mišljenja o nezadovoljnim ljudima u Chemnitzu. Ističe i da nije svako ko se u Saksoniji pridružuje demonstracijama – nacista.
“I nije svako, kome je pomognuto pre tri godine pod obrazloženjem da ‘beži od rata’, nevin kao jagnje. Ako možete da se saglasite sa tim, ako možete da prestanete da demonizujete nezadovoljstvo, i ako možete da se suočite sa problemima umesto što samo želite (i pišete o njima) da odu u čizmama navodne političke korektnosti, možda ćete biti u stanju da zaustavite rulju da ne dobija mesto koje mu ne pripada. Jer ona (rulja) pripada malom, vulgarnom ćošku na obodima društva”, ističe Schwarz, koji smatra je politička korektnost medija doprinela da bes nezadovoljnih bude samo veći.
Bes nezadovoljnih su podstakli i političari, nastojeći da pridobiju naklonost nezadovoljnika. I to se može reći ne samo za desničarsko populističku Alternativu za Nemačku (AfD), koja najpre javno nije podržala nasilne proteste da bi se potom njeni funkcioneri pojavili na potonjim mirnim marševima. To se može reći i za saveznog ministra unutrašnjih poslova i šefa bavarske Hrišćansko-socijalne unije (CSU) Horsta Seehofera.
“Pitanje migracija je majka svih problema. Govorim to već tri godine. I to potvrđuju brojna ispitivanja javnog mnenja”, rekao je Seehofer, dodajući da razume zašto su demonstranti bili uznemireni zbog ubistva te da bi, da nije ministar, i sam izašao na ulice, ali “svakako ne sa radikalima”.
Ova izjava je izazvala gnev njegovih koalicionih partnera u vladi i čak pozive da podnese ostavku. Seehofera to ne brine, jer njegova očigledna namera je da se ovom izjavom predstavi kao zaštitnik nezadovoljnika i time, mesec dana pred pokrajinske izbore u Bavarskoj, spreči da mu AfD antiimigrantskom retorikom preotme glasače i prvi put u posleratnoj istoriji onemogući CSU da samostalno vlada ovom bogatom južnom nemačkom pokrajinom.
Izvor: Al Jazeera
