Darja Dugina, 29-ogodišnja ruska TV komentatorka, sahranjena je na tajnoj lokaciji u Moskvi 23. avgusta. Tri dana ranije, Dugina je prisustvovala festivalu pod nazivom Tradicija, jednodnevnom događaju na kome je ove godine njen otac, samozvani politički filozof Aleksandar Dugin, održao predavanje o metafizičkom dualizmu istorijskog mišljenja. Skup je završen koncertom pod nazivom „Ruski kosmos“. Nakon toga, Darja Dugina se odvezla tojotinim džipom. Auto je eksplodirao, a ona je poginula. Aleksandar Dugin je putovao u drugom vozilu i izgleda da je onaj ko je ubio Darju nameravao da ubije njenog poznatijeg oca. Od tada se dosta spekuliše o identitetu i motivima ubica, ali malo toga se zna. Ipak, neke teorije su bolje od drugih.
Zapadni mediji prikazuju Dugina kao neku vrstu Putinovog šaptača, tvorca ideologije Kremlja. On to nije, ali njegova priča mnogo govori o novijoj ruskoj istoriji i aktuelnom stanju ruskog društva. Dugin je produkt moskovskog kulturalnog podzemlja. Sin nižih pripadnika sovjetske nomenklature, izbačen je sa fakulteta i školovao se čitajući zabranjenu i ograničenu literaturu. Dok sam istraživala Dugina za svoju knjigu „Budućnost je istorija“, njegova bivša partnerka i majka njegovog starijeg deteta, Evgenija Debrjanskaja, setila se da je Dugin, tada u ranim dvadesetim, nabavio primerak knjige Martina Hajdegera „Bitak i vreme“ na mikrofilmu. Budući da nije imao čitač mikrofilmova kod kuće, prepravio je igračku za prikazivanje dečjih filmova i projektovao knjigu na svoj sto. Aranžman nije bio idealan: slika je bila jedva vidljiva, a tekst naopačke. Dugin je čitao Hajdegera unazad, u mraku, seća se Debrjanskaja, što mu je delimično oštetilo vid. Simbolički potencijal ove priče je zapanjujuć: Duginovo samoobrazovanje bilo je oblikovano i ograničeno cenzurom, izolacijom i neznanjem.
Dugin je sam učio jezike da bi čitao mislioce koji su ga najviše zanimali. Do kasnih 1980-ih to su izgleda uglavnom bili ekstremno desničarski, tradicionalistički i fašistički filozofi. Prvi Duginov prevod bila je knjiga Julijusa Evole, italijanskog filozofa koji je trenutno popularan među frakcijama desnice u Sjedinjenim Državama. Stiv Benon primenjuje Evoline ideje. U meri u kojoj se ruski politički svet može porediti sa američkim, Benon može da posluži kao korisna referenca: ne samo da su njegovi stavovi povezani sa Duginovim – i ne samo da su i Dugin i Benon povezani sa evropskim neofašističkim mrežama – već je i Benonov i Duginov odnos prema političkoj moći složen na sličan način. Svakako je bilo trenutaka na početku Trampovog mandata kada se činilo da Benonove ideje imaju veliki uticaj na politiku u SAD-u. Ali Benonova vizija sveta poslužila je Donaldu Trampu samo na ograničeno vreme.
Totalitarne vođe instrumentalizuju ideologiju. Nasuprot uvreženom mišljenju, totalitarne ideologije nisu koherentne ni konzistentne. To su pre oportunističke mešavine ideja i reči korisnih u vremenima krize i mobilizacije. Dugin je 90-e i veći deo prve decenije veka proveo u postepenom približavanju ruskom političkom establišmentu: učestvovao je u osnivanju marginalne nacionalističke stranke, a zatim je osnovao opskurni imperijalistički pokret. Takođe je stekao akademske kvalifikacije, pa je neko vreme vodio katedru na Moskovskom državnom univerzitetu. Činilo se da je uspon doživeo 2014, kada je Vladimir Putin prvi put napao Ukrajinu. Dugin je za ovu priliku razvio čitav jezički arsenal. Pozivao je na stvaranje „ruskog sveta“, geografski neodređenog koncepta u kome je Rusija zamišljena u civilizacijskoj misiji ukorenjenoj u tradicionalnim vrednostima i ruskom pravoslavlju. Pripajanje istočne Ukrajine bio bi prvi korak ka izgradnji ruskog sveta. Kremlj je 2014, u svom zaokretu od politike sovjetske nostalgije ka politici imperijalne obnove, počeo da govori Duginovim jezikom.
Duginova desna ruka, Natalija Makejeva, tada mi je rekla: „Naša moć je zanemarljiva, ali naš uticaj je beskonačan“. (Dugin je znao da pišem o njemu, ali je odbio da razgovara sa mnom – verovatno zato što sam kvir – pa je poslao svoju portparolku da se sastane sa mnom u njegovo ime.) Ovaj iskaz Makejeve je tada zvučao tačno: Dugin još uvek nije bio ni blizu Kremlja ili stvarnih poluga moći, ali su njegove reči već bile sveprisutne. Ipak, uticaj zapravo ne može biti beskonačan. Po Duginovom mišljenju, Putin pre 8 godina nije uradio sve što je trebalo u Ukrajini i kritikovao je slabosti ruskog predsednika. U ovoj ulozi, Dugin je Putinu bio podjednako koristan kao i kada je služio kao neka vrsta ideologa u senci. Svim političkim režimima su potrebni kritičari da obeleže margine, kako bi se lider mogao pozicionirati u imaginarni centar. U poređenju sa Duginovim imperijalističkim ambicijama, Putin je delovao umereno.
Duginova ćerka Darja je išla očevim stopama. Studirala je filozofiju, provevši godinu dana u Francuskoj. Magistrirala je na Platonu. Takođe je svirala u bendu i nastupala u moskovskim hipsterskim klubovima. Ime benda je bilo Dasein May Refuse. („Dasein“ je Hajdegerov pojam koji označava bitak određen prostorom i vremenom.) U svojim dvadesetim, Darja je počela da bliže sarađuje sa svojim ocem. Zastupala je i njega i njegove stavove, da bi na kraju napustila muzičku scenu kako bi se u potpunosti posvetila političkoj propagandi. Svoje tekstove je potpisivala kao „Darja Platonova“.
Kada je Rusija započela invaziju na Ukrajinu 24. februara Dugina je na svom Telegram kanalu ushićeno napisala: „Sinoć sam šetala pustom moskovskom ulicom i u daljini videla rusku zastavu kako se vijori. Nešto je šaputalo: „Rusi dolaze“. Ženska intuicija je moćna. Postoji razlog zašto sam primetila taj mir i tu zastavu. U mislima sam čula slogan „Neka bude imperija!“ Kada sam se probudila, imperija je bila tu.“
Najverovatnije je da je onaj ko je ubio Duginu mislio da je njen otac važniji – uticajniji i bliži Kremlju – nego što on to zapravo jeste. Rusija je za ubistvo odmah optužila ukrajinsku vladu. Međutim, jedan od savetnika ukrajinskog predsednika Zelenskog, Aleksij Arestovič, koji je karijeru počeo kao antizapadni aktivista, ranije se kretao u istim krugovima kao i Dugin; čak se pojavio s njim na jednom događaju pre 17 godina. Arestovič zna da Dugin nije Putinov šaptač. Drugi savetnik Zelenskog, Mihailo Podoljak, negirao je da zvanična Ukrajina ima bilo kakve veze sa ubistvom. „Mi nismo zločinačka država kao Rusija“, rekao je on. „A svakako nismo teroristička država.“
Razni mediji plasiraju teoriju zavere po kojoj je ruska tajna policija inscenirala ubistvo kako bi mobilisala rusko stanovništvo da podrži rat. Ali Duginovo ime nije tako poznato u Rusiji; organizatori zločina su krajnje neinformisani ako veruju da bi njegovo, ili ubistvo njegove ćerke izazvalo sveopšti bunt. Sem toga, ljudi koji su zaista dobro poznati u Rusiji, obično putuju sa obezbeđenjem, što Dugin očigledno nije radio. S druge strane, agenti tajne policije zaduženi za praćenje političkih pokreta koji nisu pod kontrolom Kremlja, mogu biti podložni idejama tih pokreta. Moguće je da pojedini pripadnici službe državne bezbednosti, FSB, misle da je Dugin slavniji nego što jeste.
Ilja Ponomarjev, bivši ruski opozicioni političar koji poslednjih 7 godina živi u Ukrajini, tvrdi da je ubistvo izvršila Nacionalna republikanska armija. Takva organizacija je praktično bila nepoznata dok je Ponomarjev nije pomenuo na društvenim mrežama, što može značiti ili da je Nacionalna republikanska armija nova grupa koja koristi terorističku taktiku, a Duginu je ubila da pokaže za šta je sposobna; ili je to u stvari marketinški potez, užurbano preuzimanje zasluga. U oba slučaja – bilo da je Nacionalna republikanska armija stvarna ili izmišljena – ova verzija je verovatno bliža istini. Dugina je verovatno poginula od ruke nedržavnih aktera, neke novostvorene grupe ili sveže radikalizovane osobe. Ne bi bilo iznenađujuće da se takva grupa ili pojedinac pojave 6 meseci od početka rata, pošto je dokumentovano na desetine hiljada ratnih zločina koje su počinile ruske trupe. Onome ko je ubio Darju Duginu, ko god to bio, udar na propagandiste može izgledati kao krajnje blaga reakcija na smrt stotina dece i brisanje čitavih gradova poput Mariupolja.
Dva dana nakon eksplozije, FSB je saopštila da je slučaj rešen. Tajna policija je kao ubicu označila ukrajinsku vojnu oficirku Nataliju Vovk. Prema navodima tužilaštva, Vovk je ušla u Rusiju automobilom, sivim mini kuperom, sa svojom 12-ogodišnjom ćerkom i iznajmila stan u istoj zgradi u kojoj je živela Dugina, odakle je mogla da prati svaki pokret svoje žrtve. Kada je autobomba na daljinsko upravljanje eksplodirala, Vovk je, prema FSB-u, promenila registarske tablice na svojim kolima i otišla u Estoniju preko kopnenog prelaza. FSB tvrdi da je Vovk pukovnica Azovskog puka ukrajinske vojske. Puk tvrdi da takva osoba ne postoji kod njih, što nije jedini problem u ovoj priči: svako ko je prelazio ruske kopnene granice zna da je ulazak i izlazak kolima obično dug i složen proces. Gotovo je nemoguće zamisliti da se ukrajinska državljanka provuče sa lažnim registarskim tablicama. Takođe, FSB nije poznata po rešavanju političkog ubistva za nekoliko dana – ili ikad.
U međuvremenu, Putin je uputio zvanično saučešće Darjinim roditeljima, a njoj dodelio orden za hrabrost. Zvanični skupštinski medij prenosio je njenu sahranu uživo. U jednom trenutku Leonid Slucki, lider (lažne) Liberalno-demokratske partije Rusije, povikao je: „Jedna zemlja, jedan predsednik, jedna pobeda“ – nalik sloganu nemačke nacističke partije: Ein Volk, ein Reich, ein Führer. Istoričar Timoti Snajder skovao je termin „šizofašizam“ da bi opisao tu vrstu retorike: ljudi koji se ponašaju kao fašisti dok svoje neprijatelje nazivaju fašistima, kao što to ruska propagandna mašina i dalje radi s Ukrajinom. U govoru na sahrani, Aleksandar Dugin je rekao da je njegova ćerka „pala na frontu, a front je ovde. Živela je za našu pobedu i umrla za nju – za našu rusku pobedu, za našu istinu.“
Gotovo je izvesno da će u Rusiji ubistvo Darje Dugine podstaći dalju mobilizaciju društva za rat. Margarita Simonjan, koja vodi medijsku mrežu RT i na društvenim mrežama često nastupa kao glasnogovornica Kremlja, zatražila je da Rusija uzvrati udarom na „centre odlučivanja“ u Ukrajini – što je loše prikriveni poziv na ubistvo Zelenskog. (Ukrajinski predsednik je, sa svoje strane, upozorio na moguću eskalaciju ruske agresije, a državnim službenicima je naloženo da rade od kuće; u četvrtak je Putin naredio vojsci da regrutuje 137.000 novih vojnika.) To ne znači da su ubistvo planirali ljudi u Rusiji koji su hteli da ga iskoriste za podsticaj ratnim naporima. Danas znamo da su događaje 20. veka koji su najavili neviđeni teror – paljenje Rajhstaga u Berlinu 1933. i ubistvo Sergeja Kirova u Lenjingradu 1934 – zapravo izveli odmetnički akteri, ali su ipak pokrenuli totalitarnu mašinu. Ubistvo Darje Dugine može poslužiti istoj svrsi – verovatno bez te namere uticaj njenog oca će postati zaista ogroman.
The New Yorker, 26.08.2022.
Prevela Milica Jovanović
izvor. pescanik.net
