Ono da je nekad bilo bolje, sve se češće čuje. Nadali se ljudi demokratiji, tržišnoj ekonomiji, da će živeti od svog rada. Nadali se ravnopravnosti, nadali se da će najbolji biti na vlasti. A kako i ne bi nakon hiljadu konsultanata koji su nas tome učili, svih međunarodnih organizacija i ambasada, međunarodnh finansijskih institucija…

I evropskog puta, pride. Slušali smo na bezbrojnim radionicama, seminarima, u bezbrojnim projektima o restrukturiranju, uvođenju građanskih prava i normi, izgradnji demokratskih institucija, pomirenju, klimatskim promenama, rodnoj ravnopravnosti, borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala, depolitizaciji javnih i državnih preduzeća i svemu onome u šta smo gledali kao u šarenu bajku.

Retkima se primilo. Gori smo nego pre edukacije. Je li do učenika ili do nastavnika? Da ne pominjem one silne reforme kroz koje smo prošli, ili da posebno izdvojim Bolonju i reformu pravosuđa? Čije posledice su nesagledive po sve nas i generacije iza nas. Kad se udruži loše obrazovanje sa odsustvom vladavine prava – nigde ništa ne ostaje.

I onda čuđenje što nam je katastrofalna demografska slika. Neće, kažu, imati ko da radi. ‘Ajde?! I nije više ta plata samo pusti razlog što se odlazi. Najgora je ta izneverena nada. Za koju nismo imali snage, nismo mogli ili nismo smeli da se izborimo. A isti likovi se već decenijama smenjuju, odlučujući o našoj sudbini. Diskutujemo o okruženju i kadrovima. Evo, top tema barem dva dana i u BiH je bila mogućnost da bivša predsednica Hrvatske ode na mesto generalne sekretarke NATO.

Da pomenem neke primere u EU.

Donald Tusk je u dva mandata 2014-2019 bio predsednik Saveta EU. Pre državnih izbora, 2015. godine, kada su svi predviđali pobedu desničarske konzervativne Stranke prava i pravde, napustio je Stranku građanske platforme i mesto predsednika poljske vlade. Stranka je izgubla 15 posto glasova, a Tusk je postao predsednik Evropskog saveta. Uzgred, u Poljskoj je u periodu 1989-2004. promenjeno čak jedanaest vlada.

Njegov naslednik, Šarl Mišel (Charles Michel), u periodu 2014-2019. bio je šef vlade Valonsko-flamanske Kraljevine (Belgije). Kada se pokazalo da neće politički preživeti zahtev opozicije za izglasavanje nepoverenja njegovoj vladi 2018. godine, podneo je ostavku, a posle nekoliko meseci 2019. postavljen je na mesto predsednika Evropskog saveta. Njegova stranka, Pokret za reforme, te godine je izgubila četvrtinu glasova.

Eto motiva za rad na tom evropskon putu. Kad na izborima glasamo za iste, a posle se žalimo, onda nam je nada da ih neko drugi kao kadar prepozna. No, i tu ima jedna kvaka. Sve manje ljudi glasa za Parlament EU. Jednostavno, Parlament je lišen moći u odnosu na Savet i Komisiju. Kao zakonodavno telo, Komisija raspolaže pravom predlaganja zakona EU, Savet je nadležan za donošenje odluka, a Parlament EU ima pravo saodlučivanja.

Napominjem: saodlučivanja. Komisija svoj predlog može da povuče i onda kada je on u Parlamentu stavljen na dnevni red, te je tako smanjen manevarski prostor Parlamenta. Možda bi to trebalo da imamo na umu kada diskutujemo o evropskim parlamenatarcima, posebno o nama bliskim iz Hrvatske i Slovenije.

Ali, zato je na izborima 2019. za Parlament EU svoje glasačko pravo iskoristila samo polovina od ukupno 427 miliona glasača, a posebno odsustvo interesovanja pokazali su birači u Slovačkoj (22,7 posto), Češkoj (28,7 posto), Bugarskoj (32,6 posto).

Onda nikoga ne treba da čude antiliberalne parole i dolazak na vlast populista i desničara, te skepticizam koji jača. Pokušaji da se iz Brisela preko Evropskog suda pravde obuzdaju vlade u Varšavi i Budimpešti nije urodio plodom, a onda je, sećamo se, došlo do velikog sukoba zbog migranstkog pitanja. Često gledamo naslove Brisel preti Bartislavi, Brisel preti Varašavi, Brisel preti Budimpešti, ali još nije bio onaj da Brisel preti Parizu ili Berlinu, ma šta se dešavalo i ma kakve afere bile u pitanju. Sa nama su redovno impresionirani i kad tonemo ubrzano.

Osim u izveštajima o napretku, koji prođu kao da ih ni Bog dao nije.

Dobro, hajde, nismo članica, nismo ni kandidat, ne zna se ni kada ćemo biti, ali i ta impresioniranost i pohvale deluju cinično kad znamo gde živimo. Kod nas se pokazalo odavno da više držimo do štapa, nego do mrkve. Nažalost.

A posle migrantske krize došla je pandemija. I ko u klin, ko u ploču. Nigde evropske svesti. Članice EU su se zatvarale pojedinačnim odlukama, a da se niko oglasio nije. Nemačka i Francuska su čak uvele zabranu izvoza medicinskih zaštitnih odela i zaštitne opreme, pa se najpogođenija Italija obratila Rusima i Kinezima, što su spremno dočekali.

Austrija je, na primer, 10. marta zabranila ulazak italijanskih državljana i svih koji su dolazili iz te zemlje na sopstvenu teritoriju. Slovačka je sledila austrijski primer. Sloboda kretanja unutar EU nije više postojala. Samo je ostao slobodan protok kapitala od proklamovanih sloboda. Protok roba i usluga su bili usporeni.

Tek 9. maja 2020. predsednica Evropske komisije, predsednik Evropskog saveta i predsednik Evropskog parlamenta nastupili su zajedno sa već uobičajenim izjavama da Evropa iz krize mora izaći ojačana. A mi u nazovi državi, a na divnoj zemlji, sluđeni ekeprimentima domaće vlasti i zagledani u EU! Često kao jedinu nadu. Pa, kad neće EU ovde, bez obzira na političko opredeljenje i ljubav prema Rusiji, Turskoj ili Srbiji, eto nas u EU. Uostalom, potreba za radnom snagom naterala je Beč i Berlin da organizuju bilateralno, mimo EU, prevoz u vozovima sa plombiranim vagonima do austrijskih i nemačkih polja.

Koliko sam samo puta čula u toku pandemije nekog da komentariše kako jedva čeka otvaranje granica, samo da ide! Nemačka u razarajućim poplavama, na moju veliku žalost. Ali, trebaće radne snage, pa je možda na tu pomoć premijer FBiH mislio kada je izjavio da je Federacija BiH spremna da pomogne Nemačkoj u otklanjanju posledica poplava.

I ne! Nije ovo tekst nekog euroskeptika ili onog što isključivo žali za proslošću. Ovo je tekst osobe koja žali za budućnošću, u kojoj ono preostalih ljudi neće imati kome da se okrenu i čemu da se nadaju. Sa sobom očito ne znamo, druge ne interesujemo. A suočavanje sa sobom nam nije svojstveno.

Stariji će se setiti pesme iz one bivše države, koju je pevala Maruška Šinjović Kalogjera, pa da zaključim nekim stihovima:

Ča je bilo, tega više ni

Ča smo bili, sad su drugi to

Nima više oni lipi sni,

Razbili se u komada sto,

Ča je bilo, tega više ni.

 

Mladost ode kao morski vir,

Lipe pisme, radosti i sni,

Šutimo već, tražimo svoj mir,

Već smo siti obećanja svih.

OSTAVITI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Unesite Vaše ime