Otvorim novine, ugledam naslov „Čuvajte se džeparoša, oni motre svaki vaš korak“. Prate, tačno. Bilo da su ulični ili budžetski. Samo nas niko ne uči da mi pratimo svaki njihov korak. Posle čuđenje što se privredni giganti gase, kako volimo reći, a radnici s kesom u ruci napuštaju fabriku. Izbunare te na ulici, izbunare te sistemski, a ti ćutiš ili kriviš onog tamo. Ili onoga ko digne glavu iznad blata da nešto pita, po cenu da se i naguta istog.
Da li je lakše kad te izbunari tvoj? Da li je lakše radnicima Aluminija, koji od rata važi kao firma Hrvata, to što znaju da su njihovi predstavnici celo vreme bili deo Vlade FBiH, a ne pamti se vreme kad funkciju ministra finansija u toj vladi nije obavljao-la Hrvat/Hrvatica? To je ona naša politička trgovina pozicijama i firmama, a na kraju ni politike, ni trgovine, ni firmi. Samo gorak okus međusobnih optužbi, prebacivanja krivice i dubljeg jaza. Odgovornosti ni za leka.
Aluminij je samo jedan u nizu. I očekivano. Nešto što deset godina uzastopno pravi gubitak ne može da vaskrsne kao feniks, pa taman kad bi svi se svi zarozali od plača. Dugovi su veći od kapitala, a nigde para ni za repromaterijal, ni za plate, ni za obaveze prema budžetu i fondovima. O investicijama u pogon da ne govorimo.
Kada je Međunardni monetarni fond prikupljao podatke (a ponavljam da je to trajalo više od 18 meseci, jer nema registra državnih i javnih preduzeća i podaci nisu ažurirani), dugovi Aluminija nisu sabrani u onu stravičnu cifru od preko osam miljardi duga na kraju 2017. godine, jer ne spada u državno i javno preduzeće, s obzirom da vlada FBiH nije većinski vlasnik. Jeste pojedinačno najveći vlasnik, ali nije većinski. Za dugove javnih i državnih preduzeća na kraju balade o propadanju teret je na budžetu.
Ko će sad sanirati dugove Aluminija i da li su oni uopšte naplativi ako je, ponavljam, dug veći od osnovnog kapitala? Izlaz je u stečaju ili prodaji. Prvo pitanje je ko će kupiti nešto sa toliko dugova? Svaki kupac će prvo tražiti ili neke beneficije ili otpis dela dugova. Volela bih da vidim toga ko će ga kupiti i za jedan euro – a da sanira sve dugove. Da ne govorim da još uplati neku cifru, jer to je već u domenu naučne fantastike i van ekonomske logike.
Em dugovi, em su potrebne investicije. Stečaj može da bude rešenje, ali sa dobronamernim i stručnim stečajnim upravnikom i uz dobar tim. Imamo li mi takve? Stečaj je u pravnom smislu stigma, doživljava se kao mučna i sramna stvarnost, jer se posmatra isključivo kao pravni proces namirenja dugova stečajnog dužnika, ali ako se uključi ekonomija, onda ćemo pričati i o restrukturiranju u stečaju, što je najsloženiji zahvat.
Dakle, nakon otvaranja stečajnog postupka, može se sprovesti redovan stečajni postupak ili se može sprovesti restrukturiranje u stečaju, za šta mora postojati stečajni plan. Ima li ga i na vidiku? Jer, restrukturiranje u stečaju je stvar i političke odluke, kao i mogućnosti koje postojeći zakon daje. Restrukturiranje je vrlo kompleksan ekonomsko-pravni proces i na prvom mestu zahteva donošenje odluke može li se sprovesti i kako, a onda se i ponovo mora osmisliti novi koncept poslovanja koji će garantovati uspešno poslovanje dužnika, vodeći računa o postojećim zakonima.
Takođe, trebalo bi da se pitaju i poverioci da li će se sprovesti restrukturiranje u stečaju, a posebno je pitanje ko bi vršio nadzor.
Zašto se insistiralo na dubinskoj analizi dve telekomunikacione kompanije (i neka je), koje posluju pozitivno (posebno BH Telecom), a ne na dubinskoj analizi Aluminija, koji godinama predstavlja opasnost, pitanje je za one kojima je značajnije gledati ko ostvaruje prihod, nego da spreče dalji pad višegodišnjeg gubitaša i tako zaista pomognu privredi. Ako već govorimo o dobrim namerama.
Priča o indirektnoj koristi od rada Aluminija završava sa direktnom štetom za sve. Svaka dubinska analiza itekako pomaže, a kamo puste sreće da je ona na vreme urađena u Aluminiju i određen dalji pravac! Valjda ne postoji čovek koji ne zna da je bolje kod doktora doći u prvoj fazi karcinoma nego kad on zahvati sve vitalne organe. O onoj da se prevencijom čuva zdravlje, da ne govorim.
Zato sam ja, recimo, bila istinski da se uradi dubinska analiza BH Telecoma, uprkos počesto sumnjičavim pogledima u mom pravcu, da ne kažem šta gore. Da vidimo je li karcinom ili upala pluća i šta je terapija. Kad sa najvećeg uplatioca dividende u budžet u celoj državi spadne na kolonu radnika sa kesama koja napušta fabrički krug, kasno je pitati doktora može li aspirin zaustaviti metastaze.
To se zove motrenje na potencijalne džeparoše. Bilo ulične ili budžetske. Ništa od vike drž’te lopova! ako novčanik ne stegneš tako da ti zglobovi na šakama ne pobele. Valjda znamo mi nas, posebno kad smo mi okolo nas.
