Uh, sad kad krene kako nas Evropa neće, a Rusija i Srbija hoće (Dodik), pa kako nema kandidatskog statusa zbog izbornog zakona (Čović), naspram toga da su za sve krivi i zakone oborili Čović i Dodik (Izetbegović)!
Jeste da ih EU nije pogurala kandidatskom statusom, ali materijala uvek imaju. Da jesmo kandidat, bilo bi da je njihova zasluga. Pošto nismo, svako će u svoje diple dogne da ogluvimo načisto. Ionako smo polugluvi odavno na ovu strahotu od kontradiktorne retorike. Sami sebi protivreče.
Dobro, nisu njih pogurali, a jesu li nas od EU odgurali? Ili su nas pogurali u veću kolonu do zapada?
Ništa gore, barem meni, kada čovek mora da se ponavlja. A nema druge, jer nam se sve stvari toliko ponavljaju da je i kalendar izgubio smisao.
Elem, pre mnogo godina, kada su započeli inenzivni pregovori sa EU, isticala sam (i danas tako mislim) da je najbolje prvo da se regionalno uljudimo, pa tako uljuđeni uđemo u EU. U protivnom, bićemo kao luda tetka koju kriju u ormaru kad gosti dođu. Regionalna saradnja nam treba kao hleb nasušni, da opet kažem. Samo saradnja gde smo ravnopravni i gde nema ravnopravnijih među ravnopravnima. A toga smo se nagledali, barem mi stariji.
Šta je kočnica saradnji?
Privreda sigurno nije. Ko jeste? Politika, naravno. Radeći sa privredom i organizujući brojna regionalna okupljanja, nikada nisam čula privrednike da propitaju o nacionalnom ili da pričaju o konstitutivnosti, legitimnosti, nacionalonim pravima i interesima. O ugroženosti se pričalo, tačno, ali ugroženosti privrede granicama, političkim ograničenjima i nespremnosti političkog vrha da ih reševa efikasno.
I sad opet na kandidaturu i EU. Naravno da će se sada još više intzenzivirati pitanje Otvorenog Balkana, posebno što em nismo dobili kandidatski status, em Severna Makedonija i Albanija stoje u redu već dugo. Onomad kad nisu dobili otvaranje pregovora, brzo su pristupili Malom Šengenu, kako se do jula prošle godine zvala inicijativa Otvoreni Balkan.
Pitanje “novog regionalizma” je na zapadni Balkan stiglo prilično kasno zbog tragičnih dešavanja devedestih godina prošlog veka. U početku je bilo više kao strategija mira i bezbednosti nakon nasilnih sukoba, a onda su usledile regionalne inicijative sve do danas.
Prvo se desio Pakt stabilnosti i format Procesa saradnje u jugoistočnoj Evropi (SEECP), uključujući grupu zemalja van zapadnog Balkana. Međutim, punopravna regionalna saradnja na zapadnom Balkanu postaje moguća tek nakon sporazuma o regionalnom predstavljanju Kosova, u 2012. i Prvog sporazuma o principima koji regulišu normalizaciju odnosa između Kosova i Srbije iz 2013. Ovo je omogućilo pokretanje Berlinskog procesa u 2014., što je dalje oblikovao regionalnu saradnju kroz format „šestorke zapadnog Balkana”.
Evropska unija posmatra regionalnu saradnju kao jedan od ključnih repera za zapadni Balkan i njihov proces integracije u EU.
Međutim, mnoge regionalne inicijative koje su do sada uspostavljene na zapadnom Balkanu i koje nastavljaju da se pojavljuju svakih nekoliko godina, uglavnom se ne sprovode zbog nedostatka bilateralnih odnosa. Vlade zemalja zapadnog Balkana retko smatraju regionalnu saradnju političkim prioritetom.
Trenutni programi o regionalnoj saradnji o kojima se najviše raspravlja i koji su u toku su Regionalno ekonomsko područje Otvoreni Balkan, a odnedavno i Zajedničko regionalno tržište. Višegodišnji akcioni plan za regionalno ekonomsko područje (VAP REP) je izrađen na zahtev premijera šestorke zapadnog Balkana “za zajednički pristup unapređenju ekonomske saradnje na zapadnom Balkanu” u kontekstu Berlinskog procesa, a koji je naknadno usvojen na samitu u Trstu 2017. Međutim, primena VAP REP se je suočila sa mnogim izazovima, dok su bilateralni sporovi u regionu uticali na opštu primenu.
U oktobru 2019. u paralelnom procesu su lideri Srbije, Severne Makedonije i Albanije jednostrano najavili tzv. Mini Šengen, inicijativu sa željom da se uspostavi slobodno kretanje ljudi, robe, usluga i kapitala na zapadnom Balkanu. Na Kosovu je ovo bilo non-passé za sve političare, analitičare, akademsku zajednicu i civilno društvo. Međutim, Kosovo nije bilo jedino, jer ni Crna Gora ni Bosna i Hercegovina nisu bile spremne da se pridruže zbog unutrašnjih neslaganja o ovoj inicijativi.
Četvrtog septembra 2020, na samitu u Beloj kući u Vašingtonu, Kosovo se složilo da postane deo Mini Šengena. Uz američku podršku, inicijativa je dobila zamah, iako protiv želje međunarodne zajednice i Evropske unije; podsetimo da je predsednik bio Trump, a Kurti nije bio premijer Kosova. Dolaskom Kurtija, Kosovo se povuklo iz ove inicijative.
Nakon inicijative za Mini-šengen, razvijeno je Zajedničko regionalno tržište (ZRT) koje bi se pozabavio sličnim pitanjima, posebno onim u vezi sa „četiri slobode“, a potom su to podržali i potpisali lideri zapadnog Balkana na samitu Berlinskog procesa u Sofiji, u Bugarskoj, u novembru 2020. Cilj je stvaranje regionalnog tržišta zasnovanog na pravilima i procedurama EU i približavanje zapadnog Balkana jedinstvenom evropskom tržištu.
Sve države šestorke zapadnog Balkana dele opredeljenost pridruživanja Evropskoj uniji i izrazile su spremnost i želju za regionalnom saradnjom. Međutim, nerešeni sukobi i bilateralni sporovi su doveli do preovlađujućeg i značajnog nepoverenja u regionu, što je ponekad izvor nestabilnosti, podrivajući saradnju i napredak u regionalnim inicijativama.
Sve tri regionalne inicijative – Regionalno ekonomsko područje, Otvoreni Balkan i Zajedničko regionalno tržište – na jedan ili drugi način nastoje da preslikaju na zapadnom Balkanu na regionalnom nivou „četiri slobode“ Evropske unije i razlikuju se po obliku, a ne i po suštini.
Međutim, za razliku od Otvorenog Balkana, gde su samo tri zemlje potpisnice, Zajedničko regionalno tržište i Regionalno ekonomsko područje su povezani, svih šest zemlja je potpisalo, a iza inicijative stoje i znatna sredstva Evropske unije.
Sumnja u dobre namere Otvorenog Balkana upravo proizilaze iz logičnog pitanja zašto regionalne inicijative nisu na istim tračnicama, odnosno zašto nema spajanja ovih inicijativa? Kosovo neće biti deo Otvorenog Balkana, pa znači li to da će se vežbati prelet ili skok s motkom u regionu, sve i da pristupimo?
Dalje, ono što se ovih dana dešava na Aerodromu Skopje otvara mnoga pitanja. Naime, putnici iz Turske, koji su let platili preko Skopja da bi nastavili za Beograd jer je cenovno povoljnije, vraćeni su (i vraćaju ih i dalje) nazad u Istanbul sa jedinom rečenicom da od tamo lete direktno za Beograd.
Zašto?! Bezvizni je režim, ljudi idu sa urednim pozivom i dokumentima dalje u Srbiju, a Srbija u bratskoj ljubavi sa Turskom i u Otvorenom Balkanu sa Severnom Makedonijom. Isti ti putnici nisu imali problem da u Beograd odu preko Aerodroma Sarajevo, a BiH nije deo Otvorenog Balkana, niti uživa toliku ljubav Turske, bez obzira na amanet i kumstvo, kao što je to slučaj sa Srbijom. Ko ne veruje, neka pogleda razmenu, investicije i raspita se po Beogradu.
Ima li smisla zvati u Otvoreni Balkan ako će Vulin i dalje da priča o „Srpskom svetu“? Izjavu Lavrova o podršci Otvorenom Balkanu smatram samo kao potrebu da se Vučiću malo zakomplikuje, jer čovek dobro zna da sve što podrži Rusija na zapadu automatski dobija zabranu prolaza. Pa i u Crnoj Gori, da ne zaboravimo.
Ne budu li inicijative za regionalnom saradnjom na istom koloseku i ne bude li retorika usklađena sa promovisanom saradnjom, eto nam za izučavanje paradoksa o zatvorenosti Otvorenog.
Samo da ne bude promaje, a znamo kako ona ubija na Balkanu.
