Neće se ovo preživeti pri zdravoj pameti. Milanović priča Tuđmanovu priču, Vučić Miloševićevu, Dodik je u rasponu od Miloševića do Vučića, Izetbegović i dalje da smo ostavljeni u amenet Erdoganu.
Na sve to, Dodik poziva upravo Milanovića, Vućića i Erdogana da posreduju u reševanju pitanja Bosne i Hercegovine, odnosno njene budućnosti. Što znači ni sadašnjosti, ni budućnosti za sve nas.
Opozicija? Eto, ne znam. Gledala sam onaj snimak kako mlada nada opozicije i gradonačelnik Banjaluke pokazuje svojoj saradnici držeći je na vlastitim leđima kako se jaše konj. I to, koliko se vidi, u službenim prostorijama. Daj da me neko probudi, molim vas!
Sad vi meni recite može li se sve to slušati i gledati pri zdravoj pameti?
Korona hara i niko pet para ne daje. Nagađamo je li onaj kisik za UKC Banja Luka tehnički ili medicinski i da li je dobavljač imao dozvolu za nabavku. Niko još da izađe sa čvrstim dokazima i papirima za bilo koju tvrdnju. Bar ne do ovog momenta, a u međuvremenu šta da misli pacijent koga su upravo uputili u isti taj UKC i rekli da moraju da mu priključe kiseonik?! Nisam pametna. Naročito nakon još jednog samoubistva pacijenta u UKC skokom sa balkona.
Džaba im bilo zatvaranje i zaključavanje prozora, očito. Sad će, valjda, da smisle neki novi metod. Možda će ona baznoslovno skupa garaža da reši sve te probleme. Samo se, naravno, niko zapitati neće zašto se to dešava, otkud toliki očaj.
Ovo što se zove međunarodna zajednica je od malih autokrata napravila velike i nedodirljive, pregovarajući i dogovarajući s njima kojekuda, iza zatvorenih vrata i van institucija. Sad se na sastancima sa međunarodnima diskutuje šta da se radi. Vilica mi trenutno spadne.
Jer, kad kažeš da je neprimereno da trojica ljudi odlučuju o svemu, da su iznad institucija, zakona i bilo kakve jadne demokratije, onda stigne i ona etiketa protivnika evropskih procesa, laika u politici ili uma nedostojnog da sagleda mudrost te visoke politike. Više puta pomenuto they deliver, odnosno oni završavaju posao, vuče u najmanju ruku na psovku da vam deliver i rodbini i prijateljima. Da oprostite.
Vi odoste nakon mandata, a mi ostajemo sa još većim autokratama i u agoniji. Kojoj kraja nema.
Šta smo to napredovali? Da mi neko objasni. Pomirenje? Vladavina zakona? Ljudska prava? Demokratizovane političke partije? Ojačane institucije? Šta?! A onoliko para skrljano u ovu državu i te projekte i procese, onoliko konsultatna savetovalo!
Sad opet mjaukanje jednih da visoki predstavnik učini nešto, da međunarodna zajednica reši stvar, kao da do juče nisu sa njima pregovarali i dogovarali po kafanama. I nisu se zbog toga bunili. S druge strane, najava po ko zna koji put da će Republika Srpska proglasiti samostalnost. Ni ženidba se toliko puta i sa toliko neozbiljnosti ne najavljuje.
Po već viđenom scenariju, očekujem da uskoče finansijske institucije i EU sa nešto para i da neka druga baronesa dođe u Banjaluku da najavi novi strukturalni dijalog. Kao da smo išta videli i od onog prethodnog. Onda ide poseta komesara i komesarčića da kažu kako su impresionirani napretkom. I kod njih važi ona da valja ćutati ili se diviti što ne puca. Dok ne zapuca.
Pita li iko stanovnike Bosne i Hercegovine, kako god da se izjašnjavaju, kako im je i da li bolje žive? Bude kakva anketa o tome da li bi napustili državu, rezultati budu porazni, ali ko te pita?! Vozi dalje – ko za još veće otete pare, ko za crkavicu.
Kažu narod glasao i sebi izabrao. A šta će to da izabere ako gleda kako se legitimitet istim korumpiranim vlastodršcima daje i izvana upravo tim sedenjem i pregovaranjem, podilaženjem zarad neke kao stabilnosti? Koja nikada stabilnost nije bila, već samo produžetak patnje i tonjenje dublje i nepovratno u primitivizam, neznanje i netrpeljivost.
Ko ne može da se pridruži ili promeni nešto, odlazi. Nemačkoj, ionako, treba minumum 400.000 radnika. Interesantno da se diplome falsifikuju i kupuju, što znamo, za radna mesta ovde, ali se itekako uloži napor da se nauči nemački. Govori li to vlastima nešto ili ih, kao i obično, savršeno ne zanima vlastita država? Odgovor znamo. Samo se neka strategije pišu – naručene, debelo plaćene i bez ikakvog efekta.
I šta da se radi? Inostrani da počiste smeće, koje je delom i njihov produkt, i da prestanu da kupuju tu (ne)stabilnost i svoj mir dajući legitimitet i onima za koje znamo da su izbore krali, nameštali i kupovali našim parama. Ništa oni ne deliver osim otrova, podela, siromaštva i sve veće socijalne razlike, a najčešće deliver iz budžetskog džepa u svoj.
Bilo bi dobro, uzgred, da umesto capacity building, odnosno jačanje kapaciteta institucija, koje niko, pa ni oni, ne zarezuje, imamo prvo demokratizaciju vladajućih partija ne bi li ono što valja isplivalo na površinu, a ne da gledamo, između ostalog, kako se najavljuju kandidature, a da se ta ista partija ne pita ništa, niti odlučuje o tome. Jer ovde, kao što znamo, partija se tretira kao vlastita imovina.
Kad se te partije demokratizuju, možda proviri i demokratija u državi na svim nivoima. Degutantno je za ono preostalih moždanih vijuga kako se kriminal pravda napadom na nacionalno ili partiju. Ono kad ih uhvate u očiglednoj krađi.
Veruješ li ti, draga, svojoj partiji ili svojim očima? Svojoj partiji i njenom nacionalnom lideru, zaboga! Baš kao prevarena žena, koja hvali svog muža i neće da vidi prevaru, jer bunda, nakit, putovanje i status. Po zanimanju supruga moćnog tipa. Ponekad po zanimanju i član porodice moćnika. Pogotovo profitabilno zanimanje ako je u pitaju kćerka ili sin. Tu sve završava. Tako i po zanimanju član/članica i odani sledbenik vođe i partije. Sve dok je statusa koji nosi privilegije i pare.
A narod da se već jednom odluči na koju će stranu: ili preko granice, ili u partije, ili da konačno sam sebi postane taj vođa. Odnosno, da ispolji makar trunku samopoštovanja, progovori javno i pod punim imenom i svaki ubogi dan pripita za Prava, Pare i Potomstvo. Kao jedino istinsko sveto trojstvo bez kojeg neće biti ni Srba, ni Bošnjaka, ni Hrvata.
Sve ostalo je presipanje iz šupljeg u prazno, odnosno iz šupljih korumpiranih glava u ispražnjenu državu.
